Преломна година

Небојша Малић

Још крајем 2010. је многима постало јасно да је од Србије направљена једна велика Жута Кућа, где се у име безалтернативног ЕУропства врше наокрутнија мучења и експерименти in vivo из друштвеног инжињеринга. Сада, на крају 2011, знамо и резултат ескперимента: потпуни неуспех.

У години на измаку, Жутократија је из дана у дан срљала из пораза у пораз. Ништа јој није ишло на руку. Јесу ухапсили Младића и Хаџића, и уредно их испоручили Инквизицији да ова попуни албум – да би онда стигли нови услови. Ставивши све на карту фамозне кандидатуре за чекање на предсобље за преговоре о договорима…  остали су празних шака.

Два су процеса одговорна за почетак краја жутократије.  Прво, сама Србија се побунила и почела да манифестује незадовољство режимом, на све могуће начине. Искра је можда био 10-10-10, али било је само питање времена када ће потлачени открити да и они калашњиков за борбу имају. Ово је била година герилских медија, од интернет-магазина до фејсбука и твитера. На то су онда дошли догађаји покренути извана, који су изнудили реакцију народа и покренули малтене Трећи српски устанак.

Суочена са економском кризом, Империја је преусмерила ресурсе на рат путем револуције. Модел испробан у Србији примењен је ове године на Тунис, Египат, Сирију, ево и Русију (са мањим или већим успехом, је ли). Није се радило ни о каквом „арапском пролећу“ демократије и људских права, већ о чистом манипулисању побуњеног народа. У Бахреину, где је база америчке 5. флоте, побуна је крваво угушена, а у Либији је Империја војно интервенисала на страни „побуњеника“. Само, пошто су војни ресурси протраћени на инвазију и окупацију Ирака (која је званично окончана тек пре неки дан) и изградњу демократије у Авганистану, сламање отпора у Либији трајало је неколико месеци. Рат се завршио тек физичком ликвидацијом пуковника Гадафија.

С друге стране, криза у Европи је скинула многе маске. Тако су Немци, поставши де факто владари ЕУ, престали да осећају потребу да се праве фини. Нити је Меркелова Хитлер, нити је Вестервеле Рибентроп, дабоме – али је политика коју примењују према Србији суштински иста.

То се најбоље видело по догађајима на окупираном југу, где је самопроглашена „република Косовија“ покушала да затре преостале Србе успостављањем границе на северу. Упркос безусловној подршци Вашингтона и Берлина, Тачијев план заокруживања „Косове“ доживео је потпуну пропаст. Срби не само да нису тихо прихватили нестанак, како је ономад маштао тренутни шеф ЕУЛЕКСа, већ су поставили барикаде и блокирали Тачијеве „царинике“ и њихове немачке оклопнике. Пала је и крв, неколико пута, али барикаде су остале – пркосећи не само насиљу Империје, већ и организованој издаји жутократа.

Тачијева авантура је, дакле, изазвала отворени отпор Срба на Косову. А барикаде су онда уништиле сваки привид легитимитета власти у Београду, показавши како отпор може да буде итекако успешан, а подаништво и понижење имају алтернативу.

То можда на први поглед изгледа парадоксално, али у ствари има смисла: управо је силна злоба Империје и њених послушника – квислиншког култа жутократа и невладника – помрсила конце пројекту преумљавања и кречења Срба у жуто. Подршка Тачију, инсистирање на Паради, хашки циркус, кандидатура – у свакој прилици се показала апсолутна беда Боратовог режима, тако да ни његови спин-мајстори нису могли да сакрију.

Слепи понос и сујета Вашингтона и Берлина довела је до тога да је њихова полуга у Београду пукла пре него што је могла да помери Србију на жељено место. Чак и да имају чиме да наставе своју политику, ускоро ће и једни и други имати преча посла него да се баве Србима. А Србија полако али сигурно открива да решење није унутар фиктивне кутије, већ изван ње.