Информација да је Влада Србије одбила је да продужи гаранције бившем државном функционеру Франку Симатовићу за привремено пуштање на слободу је многе који нису упућени у лагуме српске политике изненадила. Први пут откад је донет Закон о сарадњи с Хашким трибуналом 2002. године, је игнорисан захтев да се продуже гаранције за привремено пуштање на слободу. Дакле Хаг је пустио Симатовића да се брани са слободе, а српска влада не да гаранције и тиме оставља њега у затвору.

Разлог за то, како кажу његови браниоци никоме нису саопштени – ни одбрани, а ни Хашком трибуналу. Да цела ситуација буде још на први погле нелогичнија и бизарнија је да је то урађено пошто је Хаг дао Симатовићу зелено светло да напусти притвор и да се врати после зимске паузе. Испада да су хашке судије уверене да ће се он појавити на суђењу и да, ако буде пуштен, неће представљати опасност ни за једног сведока или било кога другог. Но очигледно да српска власт има мање поверење у Симатовића но хашке судије. Није јасно што је то овај пут учињено када је до сада власт у земљи давала Симатовићу гаранције и никада није било проблема јер се придржавао свих услова.
Бизарно је у свему што је на овај начин, по браниоцима, Влада прекршила Закон о сарадњи са Трибуналом јер је влада дужна да одобри гаранције оптуженима којима суд да привремено пуштање на слободу, али са позиција који штете нашим државним и националним интересима. Било би нормано да Влада опструира сарадњу са Трибуналом и Закон о сарадњи ако је то на штету, а никако да га крши тако да то угрожава државу Србију и националну безбедност. Постоји чак могућност да претресно веће трибунала нареди држави Србији да Симатовићу обезбеди пратњу током пуштања на привремену слободу. То би тек био врхунац срамоте и понижења за Србију – Страдију.

Браниоци кажу да није проблем са Националним саветом за сарадњу са трибуналом, а и колико смо чули полиција није имала ништа против да „испрати“ Симатовића током боравка на слободи. Незванично се сазнаје са је Влада расправљала о том питању али да су министри били подељени око тог питања, неки су били за, али је већина чланова Владе било против. По речима Симатовићевог адвоката Бакрача: „Симатовић је дубоко повређен и разочаран, јер његова држава не стоји иза њега“.

Дакле не улазећи у то шта ми мислимо о државној безбедности, и о њеној новијој историји, Симатовић као један од челника обавештајне службе, уз Јовицу Станишића је оптужен јер су деведесетих учествовали логистички у подршци борби за опстанак Срба преко Дрине. Они су били део државне структуре којој је задатак и историјски и политички да помогне и заштити Србе од могућег понављања геноцида из Другог светског рата. На срећу у томе смо услепи и сачували смо добар део народа, осим Републику Српску Крајину која је изгибљена у највећем етничком чишћењу у Европи после Другог светског рата. Но треба рећи и то да је створена прва српска држава са оне стране Дрине – Република Српска, прва после средњевековне српске Босне. То је велики историјски успех у екстремно неповољним историјским и геополитичким условима. Мислимо да већина српске елите у Србији и није свесна значаја тог историјског подвига. У томе су одређену улогу имале и српске обавештајне агенције.

Не би смо ту улогу српске државе „тамо преко Дрине“ идеализовали, али је она ипак била од виталног значаја за опстанак нашег народа на тим просторима. Једном речју, да се могло много више, могло је и да је било великих грешака било је, али је евидентно да се ипак доста постигло. Сада ти Срби у Хагу – Младић, Караџић али и Станишић и Симатовић су оптужени и биће осуђени јер су предводили и артикулисали српски ослободилачки покрет преко Дрине. То је њихов највећи „грех“ за који им се суди тамо и тога би сви требало да будемо свесни. Сви они су били на једном задатку и због тог задатка страдају од оних против чије воље су помагали Србе да се ослободе и конституишу као политичка нација. То је освета Запада према српским вођама и челницима, али и покушај да се кроз та монтирана суђења изнова пише историја, наравно у којој су готово једини негативци Срби.

Ако на страну ставимо да је то био национални интерес првог реда, то је за челнике државних институција Србије био и држани задатак – наиме они су упућени да као извршиоци политичке одлуке помогну тамошње Србе као службеници државе Србије. После је иста та држава Србија хапсила све оне који су им сметали, али и оне који су сметали странцима у намери да преузму потпуну контролу над Србијом.
Један од кључних „џепова отпора“ у постоктобарској Србији је била етатистичка струја политичког естаблишмента која је још пружала некакав отпор потпуној капитулацији. Додуше и ту је било доста случајева политичког конвертитства и прелетања у табор атлантизма због тога што површни патриотизам који није утемељен у моралном лику наше традиције нема снагу оптора и регенерације, какву је имао вековима. Но о томе неком другом приликом.

Као да није доста то што је ова држава испоручила Хагу све вође српског отпора које је Запад тражио (а и неке које није тражио) већ сада када у неким случајевима Хаг у нечему попушта и неком је спреман да одобри привремену слободу то скандалозно блокира Влада Србије. Замислимо рецимо да се тако нешто деси у Хрватској, да тамошња влада не одобри гаранције за неке од хрватских „домољуба“ – она би вероватно била срушена или ако би то некако преживела сигурно била жестоко кажњена на следећим изборима. Само је у Србији могуће да Хаг буде блажи и благонаклонији према Србима оптуженима него што је то Влада Србије. Но то никако није први и једини такав јаничарски потез ове марионетске власти. Власт у Србији је одбијала да помогне Србе у Хагу доста пута кроз одбијање или опструкцију сарадње са одбраном.

Тако се дешавало да одбрана захтева одређену државну и поверљиву документацију која би омогућила аргументовану одбрану оптуженог, а тиме и државе Србије јер се тамо пре свега суди држави и народу, а да је то наша држава игнорисала. После се деси да то исто траже сведоци тужилаштва и наравно добију то из Србије „експрес поштом“. Сад замислимо заточеног Србина у Хагу када му подастру документе које је тружилаштво добило која он и његова одбрана нису могли да добију. То аутоматски убија у човеку осећај лојалности својој земљи и деградира вољу да се брани и он нормално постаје склон да дигне руке од свега а неки и помишљају да се „нагоди са Хагом“. А то опет значи признавање и онога што није учињено, што опет води посредном признању историјске одговорности Србије за „злочине почињене у наше име“. Тако се круг српске самодемонизације затвара.

Када се запитамо зашто Влада Србије и безбедносне структуре одбијају да дају логистичку подршку попут ових гаранција или докумената заточеним Србима намећу се два могућа одговора. Први је да би ти људи овде на слободи неком могли да сметају, нарочито у времену пред почетак предизобрне кампање. Битни политички и финансијски актери желе да виде Србију и даље предвођену са ДС-ом (са или без Тадића) и ту би неко могао да смета са идејама „патриотске коалиције“ или нечим сличним. Да ли је то у питању, није лако одгонентнути.

Друга опција је да су наше државне и обавештајне структуре у тој мери подложне контроли и утицају странаца да већ и на сами миг „амбасадора“ реагују као павловљеви пси. Врло је могуће да странцима смета чак и привремени повратак човека калибра Симатовића јер би им овде могао сметати спровођењу планова „прихватања реалности“ у виду прихватања и признања сецесије Косова или формирања владе по вољи Запада. Исто тако то може бити ефикасно средство и у функцији сламања отпора код Срба у Хагу. Њима се овим шаље оваква порука: „Ето вам каква је ваша држава, какви су то љигавци и плтрони, неће да вам да ни гаранције за пуштање на привремену слободу, а камоли неку озбиљнију логистичку подршку, дакле са те стране немате се ничему надати, једино што можете је да се са нама нагодите“. На тај начин се слама отпор и најтврђих личности или се пак ствара зла крв која доводи до нових сукоба и међусобица. А то се опет укпала у ону стару римску „завади па владај“. Шта год било од ових опција, а вероватно је све по мало, то изузетно лоше утиче на статус свих „хашких Срба“ како у очима самог Хага тако и у очима њих самих јер су цинично и неморално остављени на цедилу.

Но и овај случај је само један каменчић у огромном мозаику српског политичког бешчашћа и отворене колаборације домаће политичке елите. Српска власт, за разлику од рецимо хрватске, не само да систематски игнорише напоре одбране Срба у Хагу, већ их кроз различите облике и активно опструира. Такву бедну и сервилну владу која је спремна да прода и преда свакога ко се борио током деведесетих за српске националне интересе и по налогу државе нема ни једна нација данашње Европе, а вероватно ни у свету. Што би рекли „нико нема што Србин имаде.“

Чак и када се због барем стварања привида формалне правичности и поштовања процедура Хаг „смилује“ и у нечему попусти захтевима одбране Срба ту се наће Влада Србије да то опструитра и блокира. Што би наш народ са мудрим увидом у психологију конвертита рекао „потурица гори од Турчина“. Надамо се да ће добар део јавности препознати дубину понора кукавичлука у којој је ова власт и да ће ова 2012 бити и последња година ове и овакве колаборационистичке владе.

Како се током историјског „прогреса“ десио пад нивоа моралне снаге и како се померају мерила „издаје“ у правцу „толеранције према греху“ тако у нашем времену Вук Бранковић делује реалпатриотски. Он који јесте у свом времену био доживљен као издајник би данас у поређену са овим новим Бранковићима на власти заиста деловао као одговоран и озбиљан национални лидер.

извор: ВИДОВДАН