Филозоф који рече: „Ја само знам једно, а то је да ништа не знам” и „Гнотхи сеаутон; Упознај самог себе”.
„Он је имао своју сопствену религиозну веру: он је веровао у једнога Бога и надао се на свој скроман начин да га смрт неће потпуно уништити; али, он је знао да се на таквој колебљивој теологији не могу донети никакви разни закони морала. Када би било могуће да се, сасвим независно од свакога религиозног учења, постави систем моралности који би имао једнаку важност и за атеисте и за пиетисте, онда би теологије настајале и изчезавале не потресајући моралну везу која од тврдоглавих јединки прави мирне грађане једне заједнице.

Зар не би сваки грех могао имати порекло у заблуди, у непотпуном гледању и глупости? И интелигентан човек може осећати ове жестоке и несоцијалне нагоне онако исто као као и неителигентан; али, интелигентан ће се одиста боље савладавати и биће ређе такав да буде сличан дивљој звери. У интелигентном друштву – где се јединици враћа моћ од оне која ЈОЈ ЈЕ УЗЕТА У ОБЛИКУ ОГРАНИЧЕНЕ СЛОБОДЕ – преимућсва сваког појединца зависила би од социјалног и уредног понашања, и био би потребан само један просвећен поглед, да се обезбеди мир и поредак и добра воља.
И тако се Сократ предао томе послу да испитује људску душу, да открива претпоствке и да износи сумње у осведочења. Поред тога он је филозофији поставио два тачна одговора на два најтежа питања:

1. „ШТА ЈЕ СМИСАО ВРЛИНЕ?”
2. „КОЈА ЈЕ ДРЖАВА НАЈБОЉА?”.

И што се тиче државе, шта је могло бити смешније него ТА ДЕМОКРАТИЈА коју је водила гомила и коју су разбацивале њене страсти, та владавина клуба КОЈИ ЈЕ САМО ДЕБАТОВАО, ТИ ПРЕНАГЉЕНИ ИЗБОРИ, ОТПУШТАЊЕ И ОСУЂИВАЊЕ НА СМРТ ГЕНЕРАЛА, тај алфабетом руковођени, необични избор који је просте сељаке и трговце бирао за чланове највиших судова? Како би се у Атини могла развити нова и природна честитост, и како би се могла спасти држава?

Али ако је владавина сама нејасна и апсурдна, ако ОНА ВЛАДА а да не помаже, И НАРЕЂУЈЕ а да не води, – како би се, у таквој држави, могао појединац убедити да слуша законе и да своје самољубље ограничи на меру опште подношљивости? Није никакво чудо што један Алкибијад устаје против државе која губи поверење у оне који су способни, и више цени гомилу него знање? Није никакво чудо што влада хаос где нема мишљења, и где непросвећена гомила решава напречац да би се доцније У ОЧАЈАЊУ КАЈАЛА? Није ли то лажна предрасуда да већина погађа оно што је најмудрије?. Напротив, зар се не може уопште тврдити да су људи у гомили луђи, насилнији, и свирепији, неголи узети појединачно и за се? Зар то није срамота да народом управљају беседници који надугачко развлаче своје говоре као што бакрача, кад удариш о њих, дуго јече, докле год руку не метнеш на њих. Вођење државе одиста је нешто за за што се не може бити довољно интелигентан, то је нешто што изискује сву снагу мишљења НАЈСПОСОБНИЈИХ ДУХОВА.
МОЖЕ ЛИ НЕКО ДРУШТВО ДА СЕ СПАСЕ И ОЈАЧА ДРУКЧИЈЕ НЕГО ТАКО АКО СЕ УПРАВА ПОВЕРИ ЊЕГОВИМ НАЈМУДРИЈИМ ЧЛАНОВИМА?”.

Слободанка М. Антић ( УМ ЦАРУЈЕ – Вил Дурант)