Србима није суђено да постану део ЕУ. Бар не онакве Уније какву је, на основу бајковитих прича евро-профитера, некада двотрећинска већина наших сународника сањала. Шта даље?

Многи Срби су замишљали ЕУ као рајску долину у којој ка сиромашним европским рођацима теку медени фондови. Она то никада није била, али неко време је представљала просперитетну зону интеграција. Међутим, тада су нам њена врата безусловно била затворена. Само што многи наши политичари то ниску хтели да виде. Довољно је сетити се писма В. Вимера упућеног Г. Шредеру, које је нашој јавности доступно већ годинама али је намерно маргинализовано.

Споменути високи немачки званичник известио је средином 2000. свог канцелара о дешавањима на једној конференцији коју је организовало америчко министарство спољних послова. У њему је, преносећи ставове тамо окупљених евроатлантских функционера, написао: „Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја“! Иако је своју политичку каријеру градио на флоскули „ЕУ нема алтернативу“, садашњи режим је знао да од чланства у ЕУ нема ништа. Ако којим случајем није тако, онда је спрам његових челника и мали Перица геније.

ЕВРОПСКО ПОТПАЛУБЉЕ

Данашња ЕУ подсећа на Титаник. У питању  је озбиљно оштећен брод који ће у догледно време, вероватно, потонути. Додуше, с обзиром да су његови кључни власници у тај пројекат много инвестирали, можда га, у виду полуолупине, и спасу. Но, у том случају предстоји драстична трансформација Уније. Неће бити ни налик ономе што је била. Неки од путника ће бити избачени из удобних кајута и пребачени у мрачно потпалубље. Елитне палубе и кајуте биће убудуће намењене само Европљанима са педигреом.

У таквим околностима можда Србе и приме у хијерархијски устројену ЕУ. Наравно, у њен најгори део. Јер, свим моћницима овог света треба раја за експлоатацију. Али, зар је мудро то прихватити и да наш ЕУ-подређени статус не условљавају одрицањем од делова територије? Није! Што би постали кметови осиромашених господара када већ нисмо могли да будемо њихови млађи партнери док су били много имућнији? Стављањем сопствене судбине у њихове руке у ситуацији када за себе траже сламку спаса – како каже Душан Пророковић – дајемо им „могућност да тргују са нама као са обичном робом“. То сигурно не жели већина од оних 45% грађана Србије који и даље кажу да подржавају улазак у ЕУ. Време је да им сви који сматрају да су национално одговорни фактори – кажу пуну истину!

ЖУТА ПАНИКА

Што се власти тиче, њу је ухватила паника после онога што се десило 9. децембра. Из америчких дипломатских извора, које је у књизи „Викиликс – тајне београдске депеше“ умешно обрадио Никола Врзић, видимо шта је Тадић причао нама а шта својим западним менторима. Нема сумње да је више лагао нас него њих, али, из страха од реакција српске јавности, варао је и Берлин, Брисел, Лондон. Макар када се радило о роковима у којима ће обавити прљаве послове којима плаћа подршку за долазак на власт. Сада је Бора стављен у процеп. За релативно кратко време мора да уради све што је обећао иначе неће добити нову ЕУ „шарену лажу“. Нема сумње да од добијања кандидатуре Србија неће имати никакву корист али тотално неуспешном а пред изборе очајном режиму, то пружа некакву шансу за варање бирача. Све то знају и у Берлину.

Тај и други евроатлантски центри – играјући стару игру доброг и лошег полицајца – сада опасно затежу са нашим ЕУ интеграцијама. Међутим, Косово је ту ипак само изговор. И да је Тадић муњевито испоручио баш све што је током успона на трон продао, или да то сада уради, осим стерилне кандидатуре ништа не би добили. Немачка – како наглашава бивши италијански министар спољних послова Ф. Фратини – кочи интеграције преосталих земаља тзв. Западног Балкана које су изразиле жељу да уђу у ЕУ. Видимо, како на многим пољима третирају и Црну Гору, која је, нажалост, сада у сваком погледу лојални клијент Запада, па је чак прихватила и да Американцима плаћа авганистански данак у крви. Док се не оконча трансформација ЕУ, из бар формално клуба равноправних, у друштво сурове сегрегације, нема преосталим Балканцима пута у њене оквире. Када потпалубље буде дефинисано, тада ћемо тамо можда и добити „привилегију“ да правимо друштво Бугарима и Румунима.

РЕЖИМСКА „АНАЛИТИКА“

Све речено није битно за актуелну власт. Њени лидери знају да су и у нацистичким логорима поједини заточеници, само ако су били довољно бескрупулозни да своје привилегије плаћају колабрацијом против других логораша, могли да профитирају. Тим пре то могу они у својству надзорника српског робља у европском потпалубљу. Стога, таман посла да смишљају начин да избегнемо несрећу, већ само мозгају како да очувају власт. Прво захтева храброст и памет, а за друго, тј. оно што чине, довољан је неморал. У томе им помажу бројни пропагандисти које форсирају у медијима те представљају као, наводне, политичке аналитичаре.

Било је трагикомично, на дан недобијања кандидатуре, гледати Милана Николића – мужа Соње Лихт, алфа и омеге Јеремићеве „патриотске“ спољње политике – како на РТС-у тврди да је то, заправо, успех власти. За њега је у питању био подстицај да она још енергичније настави да Србију води, како сматра, исправним европским путем који ће у марту бити „крунисан“ кандидатуром за ЕУ. А шта то значи – док нам он понавља оптимистичку фразу да на чашу треба гледати као полупуну а не полупразну (а она је у ствари већ разбијена) – појаснила нам је његова супруга. Председница Политичког савета нашег Министарства спољних послова поручила је да Србија треба да покаже флексибилност како не би сама себе искључила са регионалних скупова. Другим речима, по госпођи Лихт, морамо да прихватимо неки модел међународног представљања Косова који задовољава Приштину, без обзира што знамо да она инсистира на уважавању своје „независности“, односно да би пристајање Србије на то представљало стављање фасадне цигле на конструкцију фактичког признања Косова.

МАРКЕТИШНКИ РАЧУН

Можда Тадић услиши савет некадашње (или можда и садашње?) Сорошеве сараднице. Но, можда за сада и не призна Косово, и тако се „одважно“ суочи са фебруарско-мартовским немачким НЕ! Тако ће бити ако његови маркетиншки магови процене да ће рециклирањем позерског патриотизма боље проћи на изборима него уз кићење кандидатуром. Како год било, то не значи да садашњи режим неће пристати да ускоро седне за исти регионални или и шири сто са Тачијем испред кога ће стајати натпис: „Република Косово“. Тадић је сувише дубоко загазио у евроатлантско блато, да би могао било шта суштински да промени. После избора наставиће истим путем којим иде још од када је постао министар војни, а то је пут свођења крње Србије на ниво евроатланске колоније.

Режим још не зна како је за њега најисплативије да поступи. Зато се до даљњег и труди да косовско питање гурне у други план и тако релаксирајући јавност себи остави већи простор за деловање у погодном моменту (фебруар 2012. године), односно да добије потенцијал да његов ефекат буде већи. У том контексту нам је Тадић са седнице Главног одбора ДС-а поручио: „Најзначајније питање за Србију није косовско већ економско питање, јер са снажном економијом стичемо снагу да решавамо све, па и косовски проблем“. Председнику једино није пало на памет то да ће се многи запити: Што сте онда годинама уништавали српску привреду? Да ли сте тако радили у прилог јачања државе и одбране Косова?

ЕКОЛОШКИ СПАС

Та питања ће остати без одговора јер и они који их постављају, и они којима су упућена, знају ко је ко. А да би, недај боже, и даље предвођени ДС-ом зацементирали свој колонијални статус, режимски експерти и медијски помагачи, ако су мало софистициранији од поменутог Николића и њему сличних који ствари раде банално, уз површну, лажну критику власти, и даље ће тврдити да је „десна“ опозиција гора од ње. Док тако раде аналитичари са квазпатриотским реномеом блиски Вуку Јеремићу, они са демократско-грађанским педигреом примењују другачију тактику. У прилог власти раде тако што дестимулишу многе резигниране бираче – који свакако неће гласати за власт али нису баш пуни поверења ни у опозицију – да не изађу на изборе јер је „наша политичка сцена прљава“.

Додуше, можемо и да се бунимо. То нам каже већ поменути Милан Николић. У предговору књизи Стефана Хесела, „Побуните се“ – која позива људе на активан отпор експлоатацији од стране паразитске глобалне мањине – наш „аналитичар“ пише: „Ако данас постоји тако велики проблем који би … заслужио започињањем побуне на светском нивоу, то је спречавање глобалних климатских промена“. Нема сумње, у питању је важан проблем, али ипак делује више него цинично да нам М. Николић – док неимари мрачног неолибералног поретка смишљају начин како да и у будућности, на новим основама, цеде крв и зној из обесправљених грађана и народа, док евроатлантисти уз помоћ њихових овдашњих владајућих и других помагача комадају Србију – прича о еколошком устанку. Само то, уз јодловање и играње крикета, фали па да Срби постану срећни! Разуме се, под условом да Тадића прогласимо за доживотног председника.

ИМПЕРАТИВ НОВЕ ВИЗИЈЕ

Доста је било фарсе. Политички кловнови и џелати ће дотући Србију и Српство ако им то допустимо. Издржали смо турски вековни јарам јер смо били биолошки витални. Сада нас  сваке године за трећину више умре него што се роди. Немамо времена за чекање. Уништимо ли као што смо многе факторе државне моћи, и потенцијал за брзи препород нашег суверенитета и спасоносну геополитичку оријентацију, можда нам неће бити спаса.

Србија мора да отера садашњу власт али то није довољно. Потребна нам је нова визија која би дала одговор на питање шта је алтернатива „безалтернативном“ ЕУ курсу? Њу су дужни да понуде они који желе да преузму наше национално кормило, а та алтернатива је и те како реална. Док запад економски и духовно труне, јачају Русија, Кина, Индија, Бразил. Недалеко од нас већ се рађа Евроазијска Унија. Русија је пре неколик година понудила Уговор о европској безбедности, који пружи одрживи модел сарадње блоковски сврстаних и неутралних држава нашег континента. Уз НАТО, у Европи постоји и руски пакт: ОДКБ. То, и још немало другог, наше национално оријентисане странке треба што пре да повежу на одмерен и продуктиван начин, и на темељу тога понуде конкретна вишеслојна решења.

Србија треба и може да интензивира сарадњу са све јачим глобалним и регионалним центрима политичке и економске моћи који нису део евроатлантског круга. Тим пре што то ни на који начин не представља бацање рукавице у лице ЕУ. Уосталом, тамошњи пословни кругови су сувише новца инвестирали у Србију, односно довољно кредита смо од њих и њихових влада узели, да би у тешким временима они све то угрозили. Када би схватили да Србија више не пристаје на уцене, односно да ће оне остати јалове па ће против нас стварно морати и да делују (уз против мере које то повлачи), не би нас ни индиректно, макар и прстом, такли. Јер, тако би радили против своје имовине у Србији а нашу државу терали на радикалан геополитички одговор. Штавише, можда нам баш тада муњевито понуде пречицу у ЕУ. Али, да ли нам требају благодети тамошњег потпалубља? Процените сами.

Извор: Магазин Печат, бр. 196.