Будућност дејтонске Босне и Херцеговине и Републике Србске

20 децембар 2011, ФБР, А. Цвјетиновић

21.11.1995 је потписан мировни споразум у Дејтону између три стране и окончан је рат у Босни и Херцеговини. Створена је једна конфедерална држава звана Босна и Херцеговина. Та земља је конфедерална,  јер се састоји од два ентитета (Република Србска и Федерација БИХ) који су државотворне јединице унутар Босне и Херцеговине. Република Србска по Дејтонском споразуму чини 49% територије Босне и Херцеговине, а србски народ је конститутиван и равноправан са остала два народа.

Веома је дискутибилно дал је Дејтонски споразум по србску страну једна побједа или пораз. Побједа је у том смислу, што je србски народ oпстао на својим огњиштима, што је Република Србска тим документом међународно призната од свих земаља, и наравно због тога што је РС постала „држава у држави“. Република Србска је тим споразумом посједовала своју војску, своју полицију, своју границу, свој пасош, своје таблице и град Брчко је био у саставу РС. Са друге стране можемо Дејтонски споразум сматрати и као пораз, јер смо многе стратешки важне градове изгубили и данас су углавном под муслиманском влашћу. Нисмо остварили ратни циљ да сачувамо сва србска огњишта на подручју Босне и Херцеговине. Тако да данас сви са болом у срцу гледамо како је Сарајево окупирано од стране муслимана, или Тузла, Зеница, Бихаћ и многи други градови. Ако објективно анализирамо добит и губитак све три стране у рату, у БИХ нико није побједио нити изгубио.

Али одмах после Дејтонског споразума долазе прва искушења србској страни од стране међународне заједнице. Под међународним притиском се 1998 ствара Брчко-Дистрикт. То је кондоминујум оба ентитета (РС и ФБИХ),али де факто је самостална територијална јединица са својом владом, скупштином, полицијом и законима. Дистрикт је састављен од једног дијела РС и једног дијела ФБИХ. Град Брчко је по Дејтонском споразуму територија РС, али данас припада Брчко-Дистрикту. Но у случају неке подијеле БИХ у некој даљој будућности, РС има право да инсистира на граду Брчком , као што ФБИХ има право да инсистира на неким дијеловима Дистрикта који су по Дејтонском споразуму територије ФБИХ.

Стварање Брчко-Дистрикта је само једна у низу неправди које су учињене према србском народу од стварања конфедералне државе БИХ до данас. У свим тим постдејтонским годинама су високи представници међународне заједници вршили политички и економски притисак на руководство Републике Србске. Многи су функционери Републике Србске смјењени и монтирани су неки други који су били послушнији западним силама. У наредним годинама долази до антидејтонских преношења многих надлежности (До данас  је преко 50 надлежности пренешено на ниво Босне и Херцеговине). Све те мјере међународне заједнице доводе до неповјерења србског народа у овакву Босну и Херцеговину и сасвим је природно дошла помисао о референдуму за издвајање РС из БИХ. 2006. године Додик уз помоћ „националне“ реторике долази на власт. Додик је обећао србском народу у Републици Србској да ће га повести у независност, што наравно до данас дан није ни покушао, јер је немогуће под данашњим околностима (Дејтонски споразум, Устав БИХ, геополитичка реалност) то спровести.

Али са доласком Додика на власт, долази једна нова ера  односа између Републике Србске и међународне заједнице. И поред свих притисака на руководство Републике Србске од стране западних сила, ни једна једина надлежност Републике Србске није пренешена на ниво БИХ!Наравно у свему томе и Додик има своје заслуге, јер није пристао на притиске, али треба још један важан фактор споменути, можда и важнији: Геостратеши приоритет САД и осталих западних сила се радикално промјенио. Западне силе су испуниле свој главни задатак, а то је комадање Југославије и разбијање србског националног корпуса на многе мале државице. Приоритет западних сила су постали Афганистан, Ирак, Иран, Сирија, Либија и остале земље које посједују велике резерве нафте. Сама та чињеница да је БИХ постала „другостепени или трећостепени“ приоритет западним силама је нама омогућило да коначно учрвстимо позиције РС, како у БИХ, тако и у свијету. За високе представнике су постављени пропале дипломате западних земаља који не могу  њима да служе, па су их сада поставили у БИХ да би зарађивали 20 000 КМ мјесечно!

Међу тим пропалим дипломатама (који не могу бити ни обични амбасадори својих земаља) свакако припада и данашњи високи представник, Валентин Инцко. Због ових чињеница је функција високог представника у БИХ постала сувишна. Ово су и србски и хрватски политичари схватили, али нажалост само муслимански политичари и даље желе да Босном и Херцеговином влада страни окупатор, и да БИХ и даље буде само један обични протекторат. Вјероватно мисле да ће им високи представник омогућити централистичку и исламску државу, али се варају.

Управо инсистирајући на даљем протекторату БИХ са страним менторима и доводи у питање државу БИХ. Хрватски народ већ годинама тихо ради на успостављању 3. ентитета уз помоћ Ватиканског лобија у свијету, а РС уз довођење руског капитала жели да повећа интерес Русије за овим подручјем. Ако муслимански народ и даље буде инсистирао на централистичком државном уређењу, а самим тим  на доминацију над остала друга равноправна народа, онда ће управо исти ти „БИХ-патриоти“ уништити БИХ као државу. БИХ може само опстати у оквирима изворног Дејтонског споразума.

Поставља се наравно и питање како Република Србска да се постави?

Ако би Република Србска кренула у независност, мора се сагледати геополитичка реалност и схватити, да нас ни једна једина земља не би признала, па чак ни Србија. Србија не може да призна независност РС ако жели да сачува Косово и Метохију у својим границама (што је такође упитно од данашње србијанске владе). Значи данашња политика у РС треба да се води на следећи начин:

1.  Јачање институција РС унутар БИХ

2.  Кроз заједничке институције у Сарајеву утицати и на положај и права Срба у ФБИХ

3.  Кроз тај утицај радити и на повратку  србских избјеглица на своја огњишта у ФБИХ

У Босни и Херцеговини србски народ има механизме за заштиту националних виталних интереса. Постоји ентитетско гласање на нивоу заједничких институција у Сарајеву. Ни једна одлука не може да прође ако Република Србска не пристане на тако нешто. Управо због тих механизми заштита србског народа, муслимански унитаристи желе да укину ентитетско гласање под изговором  да врше реформе за чланства у ЕУ.

Много тога око судбине БИХ ће зависти и од унутарфедералног сукоба између хрватског и муслиманског народа. По том питању, РС и србски народ требају да остану на дистанци и да мудром неутралношћу јачају позиције РС док се два друга народа споре око многих ствари у ФБИХ.  Наравно та неутралност има и своје границе, јер уколико хрватски народ уз помоћ Ватикана буде имао претензије и на дијелове Републике Србске, онда треба сва легитимна средства употребити у одбрани територијалног интегритета и суверенитета Републике Србске.

Забрињавајућа је и чињеница да босански муслимани благонаклоно гледају на жељу званичне Турске о остваривању неосманизације ових простора. А да ово није само србска параноја, потврђују и ријечи Ердогана, који је након своје побједе на изборима у Турској изјавио: „Данас славим и у Инстанбулу и у Сарајеву“. Такође не треба занемарити утицај радикалних исламиста у БИХ, који чине све већи безбједносни ризик грађанима цијеле Босне и Херцеговине, што потврђује и скорашњи терористички напад вехабије Јашаревића на амбасаду САД у Сарајеву.

Једна велика позитивна ствар у РС је утицај Србске Православне Цркве у друштву и држави. И ако је БИХ, а самим тим и РС, секуларна држава, ипак постоји у РС нека врста „симфоније“ између државе и СПЦ. Овом приликом треба указати захвалност некадашњем председнику РС, Др. Радовану Караџићу, који је први вратио СПЦ на онај положај у друштву, који јој и припада. Подсијетимо се само да је Караџић увео вјеронауку у србске школе, сијетимо се да су први пут од 1945 Васкрс и Божић постали државни празници, сијетимо се да је ћирилица постала званично писмо Републике Србске, сијетимо се да ни једно засиједање скупштине РС у том периоду није прошло без благослова свештеника или владика. Све је то утицало да РС опстане и под најтежим околностима (РС је сама ратовала против ХВ, ХВО, АБИХ и НАТО-пакта). И данас дан нема школе, општине, болнице или фирме у РС која не слави Крсну славу.

Све је то довело до тога да је Република Србска изграђена по Божијем благослову, и због тога је опстала до данашњег дана. Ако би рационално анализирали ту борбу Републике Србске против цијелог свијета, онда би закључили да РС не би имала шансе да опстане. Али уз Божији благослов и христољубиве владаре за вријеме оснивања РС, и дан данас имамо своју државу РС унутар дејтонске БИХ, која нам омогућава опстанака на овим просторима.

Аутор: Александар Цвјетиновић