То што сам овде, није знак немоћи, предаје и бесмисла. Управо супротно! То је доказ најдубље наде! 

23.12.2011.

Шта се дешава са онима који су све изгубили, а опет, за душу се боре? Где да почину они који наизглед нигде не припадају, држава у којој су живели давно је престала да постоји, а пријатељи светом расејани? А онда, и Цркву потреси узнемирише. Хајка на праведника никад не престаје, само узима различита обличја…

Децембар 2011. године. Приштина. Снег провејава и полако покрива познате улице. Лица су одавно непозната. Са кровова смеше се туђи димњаци. Приштина се спрема за Нову годину, вазда славећи све празнике, туђе празнике. Али сада, након 12 година, на улицама нема мојих људи. Не одзвања музика коју смо волели, само сећања, успомене које оплакујемо. Још увек пеку кестење, а тим је теже, тај мирис као да реже по најтананијим слојевима душе.
Живети овде, у самом гротлу страха, помаме, борбе, кркљанца, а опет духовне пустоши, свакако је изазов, а можда и благослов, јер сте, хтели – не хтели, изнова и изнова усмерени на себе. На испитивање сопствености. На анализе тајних шапата који вас дозивају, на колективно несвесно и гласове свих оних који почивају у вама, на Царство, које је ту – унутра.
Мислио сам да више ништа не може да ме изненади. Чула су отупела након 12 година странствовања у своме граду, у граду који је мирисао на рокенрол, у граду где смо проходали, први пут љубили, а онда све изгубили. Још увек уме да изненади туђе чуђење кад чују језик којим се обраћам, српски језик, када шокирано разјапе вилице у неверици, а ја се осетим као изумрла врста, која је неким чудом преживела атомску бомбу! Мада, и сам се пренеразим када чујем слова која личе на наш језик. Реалност у Приштини, за Србе је шизофрена. Имали смо један свет, он је заувек урушен, није нестао, јер је у нама. Зато ми, који смо овде остали, сталним враћањем у прошлост продубљујемо сопствене ране, никуд не идемо, никоме се не обраћамо, само себи, уз себе. Ово и јесте једна врста робије. Живите инкогнито, правећи се странцем, док за све друге, осим за вас живот идаље нормално тече. То што сам овде, није знак немоћи, предаје и бесмисла. Управо супротно! То је доказ најдубље наде. Сведок сам жестоких падова мојих сународника, суноврата вредности, имитације живота и лажних владара, а опет, све ме то не дотиче. И они су само људи. Вероватно са слабијим кичмама. Свој крст носим, и знам, да ова брда не привлаче узалуд неодољивом силом поновног повратка, ова земља натопљена крвљу светих мученика везује нас за себе и подсећа да је само вечност битна.

Извор: ФБ страница Глас Косова и Метохије