Лагали су нас комунисти селећи нас из села у град ради просперитета, индустријализације, и њиховог „братства и јединства“ а на крају је све пропало. Сада нас „демократе“ гурају у Евроунију опет ради „цивилизацијског напретка“, економског просперитета и „братског загрљаја европских нација“, да ме Европа усрећи онако како се њима чини да се једино може бити срећан. Нећу – јер то је лаж
Нити желим нити хоћу у Евроунију, те на основу мојих људских права од Владе Србије захтевам да мене и део државе Србије који ми пропорционално припада изузме из Захтева за пријем у ЕУ. Уколико ми се захтев не уважи сматраћу да је Влада погазила моја људска права, свеједно мањинска или већинска, те за све тешке последице које настану из тога и по мене и по ЕУ, биће одговорна она. Јер, уколико Унија прими Србију као новог члана, ја нећу признати ниједан закон, ниједан пропис којим се мој живот жели евроу(р)нисати. Хоћу да живим као потпуно слободан, природан и самосвојан човек. Хоћу да живим као Србин православне вере.
Да се разумемо: нисам против Европе као географског појма, али јесам против евроунијаћења. Иако еврољуби у влади и ван владе не уважавају ниједан аргумент, па ма како био очигледан, навешћу разлоге свог анти-евроунијатства који се може исказати врло сажето – Европска Унија је вештачка творевина. После искуства са претходним вештачким творевинама које су се олупале о главу читавог народа ( а многе из тог народа коштало и саме главе ), нисам толика аветиња да по ко зна који пут верујем у нешто што је обична лаж. Доста ми је еврозападног притворства, њиховог високоцивилизованог интернационалног шовинизма, према коме су сви осим западњака нижа сорта, а све што се разликује од било чега енглеског, немачког или француског није достојно живота. Не бих заједно са њима ни за највећу плату. Брига ме и за њихово богатство, културу, напредак па да су не знам колики. Ја бих у суштини највише волео да за еврозапад никада нисам ни чуо. Безвизна и безгранична Евроунија на коју ме држава мами, мени лично уопште не треба. Нека Србија сачува себе макар у својим административним границама, па ће ми бити довољно велика и за туризам и за било шта друго.
Оно што сам раније слушао од пролетерских интернационалиста, сада морам и од ових демократско-капиталистичких – да сам толико заостао и примитиван у односу на некога тамо у белом свету, кога нити сам икада срео нити сам се због тога осећао несрећним. Нећу и није ми потребно, да ме за моје добро, реформишете, преобразите и подигнете на “виши ниво културе и напретка“. Питате ли ме а да ли ја то стварно желим – нису ме питали ни једни ни други.
Да је вишепартијска владавина наводно боља од оне једнопартијске испоставило се као пука теорија. Двадесетогодишње вишестраначко искуство показало је да је власт увек једнопартијска. И када је влада коалициона, она не служи народу, већ народ служи за остварење њених интереса. Или некаквих “општељудских циљева“ иза којих се крије све и свашта, а од којих конкретан човек, па и народ у целини, нема никакве користи. Као што је једнопартијској комунистичкој власти народ служио за оживотворење „високих социјалистичких идеала“ који су га урнисали и духовно и материјално, тако и евро-демократској вишепартијској држави народ служи за оживотворење евроунијатских идела, од којих смо до сада имали само штету. Први су индустријализацијом урнисали село и пољопривреду, а потоњи су транзиционом приватизацијом уништили и саму ту индустрију, односно градове који су на њој почивали.
„Спасоносни и просперитетни“ корак у Евроунију, који нико више ни не доводи у питање, а камоли да га оповргава као највећу лаж, није прво обећање које ме је намамило и одвојило од моје природне средине и природног живота. У коме и нисам тако лоше живео, упркос напору и тегобном раду, без кога се на земљи и не може живети, свеједно јеси ли у Комунистичкој Интернационали, Европској Унији, “модерном и прогресивном свету“ или изван њих. Сва ова евро-обећања неодољиво подсећају на она комунистичка, којима су педесетих година прошлог века читавој нацији немилосрдно набијани комплекси ниже вредности. У школи су ме учитељи ауторитарно убеђивали, па и “научно доказивали“ да сам рођен у заосталој сељачкој земљи, да су ми родитељи религиозно затуцани, да је права производња колективна индустријска а не индивидуална сељачка, да је “напредан човек“ фабрички радник, а не примитивни српски сељак итд. Слушати од ма кога, а камоли људи којима држава даје ауторитет, све најгоре о себи, својој породици и своме народу, поразило би и обесмислило живот и далеко јачој личности него што је невина дечја душа, па је све што сам слушао у школи у мени изазивало страшан осећај ниже вредности. Почео сам се стидети села, својих родитеља, комшија, земљака, стидео сам се и самога себе што сам сељачко дете. Под притиском пропаганде о индустријализацији, о научном, интелектуалном, економском развоју и другим чудесима која се догађају по градовима, село је постало оличење мрака, дивљаштва и примитивизма. Сељак нешто најпогрдније и најниже на друштвеној лествици. Испало је да мушкарци са села нису природни, способни, вредни, душевни и морални људи, него некакви “примитивни дивљаци“ који из чистог задовољства малтретирају женски род. Просто се постављало питање како су жене уопште претекле толико мушко дивљаштво кроз историју? Под утицајем те “напредне комунистичке пропаганде“ чак су и девојке са села допуштале себи да момку мртво-хладно сруче у лице “сељачино“, кад год није по њиховој хировитој вољи. Да ми неко каже да сам сељак или чобанин, што су на брзину постали грађани, другови и другарице почели чинити са уживањем, вређало ме је више него да ми опсује оца или мајку.
Насупрот том и таквом селу, Град се почео доживљавати као сама светлост, Грађанин као нешто узвишено и лепо. Запослење у граду, макар и у некој најпрљавијој фабричетини, представљало је излаз из “мрака сеоске заосталости“. Још бољи и сигурнији пут ишао је преко школе која је имала чаробну моћ да презреног сељака преобрази, не само у цењеног индустријског радника, него још цењенијег интелектуалца. Мрачно сељачко порекло и живот на заосталом селу наспрам светле индустријске будућности у граду, натерали су ме да својски учим, како бих стекао диплому неког градског занимања у индустрији или државној администрацији. И то не било коју, него баш факултетску. Драгуљ у круни златних комунистичких обећања представљали су посао, плата и стан, које су „најбољи синови свих народа и народности“ гарантовали уз диплому. Што већа диплома то већа гаранција да смо и ја и моје потомство на безбедној удаљености од “сељачког мрака“.
Али када сам жуђену диплому напокон стекао, испоставило се да у увелико индустријализованим градовима за мене нема места, док се све оне гаранције Државе показаше непостојећим. Да не беше пријатеља спремних да ми кршењем самоуправних начела обезбеде факултетско ухљебљење у једном малом граду, остадох и без посла и без крова. Ко се на моме месту не би осетио превареним, те и државу и њене “најбоље синове“ не би отерао у материну. Али комунистичкој обмани ни ту не беше крај, јер се за само неколико година испоставило да сам и у тој малој чаршији „технолошки вишак“. Дакле, у рођеној земљи вишак! Па где сам онда мањак! Шта сам могао да радим после свега, коме да верујем, у шта да се надам!
Преда мном су се отварале само две могућности, а није се знало која је гора. Прва, да идем на рад у иностранство, те и поред факултетске дипломе добровољно постанем најамна радна снага трулим капиталистима на Западу. Што су многи већ били учинили, јер их је на то подстицала и „њихова“ социјалистичка држава. Друга, да се вратим на село, те поред факултетске дипломе опет постанем сељак, али сада без сељачких радних навика, знања и вештина. И то на делу очевине увелико зарасле у коров.
У оба случаја, шеснаестогодишње школско мукотрпије, мачку на реп. Где си био – нигде, шта си радио – ништа! Ситуација истоветна оној у којој се нашао и несрећни Старина Новак пре коју стотину година. Пошто су му “и Турци и вуци“ упропастили земљорадњу и сточарство, излаз је пронашао као грађевински радник код Проклете Јерине на зидању Смедеревске тврђаве. Али за три године крвавог рада „не заради на ноге опанке, ни доламе нове ни половне“, те је коначан смирај и ухљебљење Старина Новак нашао у хајдуцима.
Новак је имао макар ту предност што је у заосталој турској царевини било услова за хајдуковање, док у комунистичкој цивилизованој држави таквих услова не беше. Да бих се ухљебио у другом граду, занемарио сам диплому као да је и немам, излаз нашавши у занимању за које није требала ни елементарна писменост, камоли високостручно знање. Какво занимање, таква плата и “друштвени углед“, односно “стандард“. Уз бледу наду да ће се држава ипак променити, те почети да испуњава барем неко од оних силних обећања, која нам је још као сељачкој деци, преко својих учитеља тако издашно давала. Али на крају пропаде и сама комунистичка држава, а са њом и сва њена обећања и „гаранције“. Како у погледу човека-појединца, тако и у погледу социјалне сигурности “радничке класе на власти“. Напослетку и „братства и јединства“ међу “народима и народностима Југославије“, зацементираним крвљу толиких људи изгинулих у рату, а још више стрељаних после рата.
На место комунистичке једнопартијске државе, дошла је демократска вишепартијска, са новим обећањима. Но брзо се показало да су та обећања убитачно лажна као и она једнопартијска, пошто су темељно затирање домаће индустрије вишепартијци почели правдати „технолошком заосталошћу“, која ће се отклонити евро-реформама и чланством у високо-развијеној “Европи без граница“. Опет на делу “заосталост“ као кључни аргумент, односно комплекси ниже вредности у односу на тамо некакав „напредни свет“. Као што је педесет година раније уништавано село као економски основ за живот, како би се осамдесет процентна сељачка Србија убрзано претворило у грађане, тако се почела уништавати и преживела индустрија, како би се и грађанска и преостала сељачка Србија евро-унифицирала. Више од половине народа постало је не само технолошким и економским, него и политичким вишком, пошто они који би да остану у изворном идентитету, вери и култури нису по вољи Еврозапада. И писмени и неписмени, и радници и факултетлије, и грађани и сељаци постадоше сувишна људска маса, зависна од милости ММФ-а и других милосрдних анђела “напредног света“.
Што је некада Град представљао за село, сада “Европа без граница“ представља и за град и за село, те се безвизно путовање по Европи почело сматрати за врхунско испуњење снова. Као што су некада Грађани представљани као надљуди у односу на сељаке, то су данас некакви “високоцивилизовани Европљани“ у односу на све који то нису. Дакле надљуди који ће нам донети срећу и берићет, у које се и сами можемо уврстити ако се ставимо под њихово окриље и следимо њихова упутства. Међутим, „неписмен и нецивилизован“ народ је одавно рекао: „Тешко лонцу чекајући из села запршку“ и „Џабе сира има само у мишоловци“.
Зато понављам – нећу у Евроунију и Евроунијате. То је моје људско право које ми нико не може ускратити. Знам да ће ме Влада уз подршку еврољуба због овога третирати као непријатеља, прогласивши ме носиоцем наслеђа “мрачне прошлости“. Знам да ће ме прогласити и “фашистом“ и ко зна каквим све именима. Шта год чинили, ја остајем при своме – нећу у Евроунију. Хоћу да живим природним српским животом. Без “жена у црном“, без Луковића и Кандићки…, без разних Солана, Мркелове, Берлусконија, Саркозија или Олија Рена, без еврозападних “ милосрдних анђела“ и изнад свега – без њихових заједничких настојања да ме усреће онако како им се чини да се једино може бити срећан. Најсрећнији сам када ме нико не усрећује и оставља да живим онако како знам, умем и могу.

Аутор: књижевник Витомир Пушоњић