Немачка (посебна?) улога на Балкану

ИЗБОР ИЗ ШТАМПЕ 23.12.2011 (dw-world)

/Ханс-Дитрих Геншер/
У децембру 1991, Европска заједница је одлучила да призна Словенију и Хрватску. Тим поводом, високотиражни надрегионални лист Франкфуртер алгемајне цајтунг објавио је подужи интервју са Ханс-Дитрихом Геншером.

Прво новинарско питање за бившег немачког министра спољних послова односило се на тврдње, „присутне пре свега у литератури на енглеском језику“, да је Немачка својим раним признавањем Словеније и Хрватске уништила Југославију, те да чак сноси одговорност и за рат.
Геншер сматра да су то само „покушаји других учесника“ у ондашњем процесу „да се изборе са сопственим заблудама“ и да је Немачка све до 1991. била одлучан заговорник очувања Југославије, са којом је неговала „најбоље односе“. Управо у таквој констелацији, Немачка се, како тврди Геншер, побринула да се Југославија приближи Европској заједници, што и објашњава зашто га је у јуну 1991. у Београд позвао југословенски министар иностраних послова Будимир Лончар. Геншер преноси да је то био први и једини пут да се срео са Слободаном Милошевићем и да му је било „потпуно јасно да он хоће велику Србију“. Милошевић то није експлицитно рекао, али Геншер каже да је Милошевић на њега оставио такав утисак.

Геншер је подсетио на формирање Бадинтерове комисије коа је требало да утврди правила признавања држава, те да је у Европској заједници прихваћен рок од два месеца за налажење решења који је поставио тадашњи председник Савета те организације Ханс ван ден Брук – рок који је истицао почетком децембра 1991. Одлука седнице ЕЗ одржане 16. и 17. децембра 1991, била је да њене чланице признају Словенију и Хрватску 15. јануара 1992. „Немачка се“, каже Геншер, „тога и држала“. На подсећање новинара да је Немачка своје признање изрекла још 23. децембра 1991, Геншер је одговорио дословце: „Ми нисмо раније признали. Ми смо само раније донели одлуку о признању. То је учињено јер је канцелар Хелмут Кол рекао да ће влада о томе одлучити пре Божића“ (…) „Кабинет је тада само потврдио одлуку да ће признати (Словенију и Хрватску) 15. јануара 1992. О посебној улози Немачке не може бити говора.“ (…) „Ми смо могли и да кажемо: признајемо их – одмах. Али, ми то нисмо учинили, већ смо се држали заједничке европске одлуке“, рекао је Ханс-Дитрих Геншер.

Шта су за Београд, а шта за Запад „паралелне структуре“?

Франкфуртер алгемајне цајтунг у другом чланку пише о томе како „Београд одбојно реагује на посету немачке канцеларке Косову“ и то под насловом „У тешкој мисији“: „Још једном у Београду нема добрих речи за Немачку. Док канцеларку Меркел на Косову, због њеног јасног одбијања да се Србији одобри статус кандидата за ЕУ, славе као другу мајку нације, из главног града Србије ођекује: типично за Немачку. Још једном се види да из Берлина или Бона никада није дошло ништа добро за Србе, пише у новинским коментарима или се чује у интервјуима водећих политичара, који се припремају за парламентарне изборе следеће године“.

У даљем тексту аутор Михаел Мартенс преноси да је канцеларка од српске стране тражила да укине „паралелне структуре“ на Косову, и објашњава да Београд спроводи лукаву замену теза: „Под паралелним структурама на Косову у Београду се подразумева нешто сасвим различито у односу на западне земље. За Берлин, Лондон или Париз, то су власти и структуре моћи на северу Косовске Митровице и у њеном залеђу, које финансира Београд и које су под делимичном или потпуном контролом локалних криминалаца. У то спадају судови, полицијске станице, али и криминалне мреже, пре свега банде шверцера.“

Према званичном београдском тумачењу, међутим, под паралелним структурама се подразумевају установе попут школа, обданишта, српске болнице на северу Косовске Митровице или о тамошњем универзитету. За Београд то нису паралелне структуре, већ једине те врсте на српском северу, и због тога су оне од животне важности за косовске Србе. Пошто канцеларка и други западни политичари, од којих се не може очекивати такво познавање детаља, у својим јавним изјавама најчешће говоре о паралелним структурама које треба уклонити, пропагандистима у Београду је лако да ствари тако прикажу као да ЕУ од Србије захтева да косовским Србима узму највиталније институције. То наилази на плодно тло посебно међу Србима на северу Косова. Њихов страх од продора косовске државе на њихов Север може бити неоснован, али је прави. Године пропаганде нису промашиле дејство.“

Припремио: Саша Бојић
Одговорни уредник: Иван Ђерковић