Христе Боже, Пантократору и утешитељу, дај снаге, воље, здравља и благости, браћи мојој и сестрама на Космету. Створеним по твоме лику. И нама подај разума и саосећаја. Опрости нам охолост!

Аутор: Voron Ravensky

Недеља 18.12.11.
Уместо дневника

ЛЕТ ИЗНАД БАРУТНОГ ГНЕЗДА

Све несреће овог света сјуриле се на Космет. Сва вековна балканска тмаста прашина тамо се скупила. И сва катаклизма се откопала и вришти. Нема ниједног антагонизма у времену и простору, још од времена националног праскозорја, који се није тамо показао. И нема те нијансе патње која се може изрећи или описати, а да се тамо не може осетити или видети.
Није никакво чудо што су архитекте разбијања државе Јужних Словена почеле баш онде. Још од времена кад је некакав смешни баварски локални председник одлазио на диване са Енвер Хоџом (како ли је то тада изгледало наивно). А крајњи циљ беше у ствари миноризовање, атомизирање и егзекуција над српским народом. Не над државом – него над народом, што је много веће и важније, јер се заједнице и слобода могу повратити ако постоји ВЕРА и нација. Одакле су почели – тамо би волели да заврше.
Зато, мили моји, нема нерешеног резултата на Космету како се онда понада Милошевић. Нема ни обострано прихватљивог решења, како се фиктивно надају ови паћеници сада. Или је победа или пораз. Ово друго највероватније значи и престанак постојања овог народа. Дугорочно и мало по мало…  Док се на крају сам не укине.

Путем од Рашке скрећемо на Космет. Примећујем нервозу код својих сапутника и одлично расположење се нагло утишава. Српски полицајац нас скреће са уобичајене руте и одједампут иза некаквог амбулантног возила налазимо се у планинском беспућу на земљаном путу. Ништа више није онако каквим смо навикли. Камел трофи на српски начин. На доласку на асфалт нас чекају бригадири са шмајсерима. Баш све исто као што ми је отац причао да је било онда, говорећи да је права срећа што се то никад неће поновити. И онда даље до барикада. Наш свет. Дежурни… Уморни људи. Снуждени и притиснути. Ипак видим одлучност. Баш то ми је требало. „ Пиши!“ рекох себи. „Пиши!“ рече ми очима човек…
Српска Митровица…  Град на 2 до 3 километра квадратна. Са југа оријент и друга „цивилизација“. Други ментални и генетски код. Бошњачка Махала са помешаним становништвом са једне стране моста, а са друге некакво арнаутско насеље са особито опасним вехабијама (сви причају о неком човеку кога су исти недавно убили). У средини неки етнички помешани солитери. Виолентни микрокосмос. Забога!.. Једина срећа, нада и будућност – на северу. Ка мајчици Србији. Злој маћехи.
Можда 22.000 становника. Можда зато што их овај пут нико није пописао. Ни њих ни било кога на северу Космета. Ја ту слутим велику превару и издају. Кофере и гориво за тракторе им још нико није дао. Срећом. Нећу да им кварим мисли тиме. А они не питају, али знају. Итекако знају…
Трагикомично је да је Српска Митровица једини мултиетнички град на Космету. И да једина представља онај квалитет за који се Ојропа фиктивно залаже. И то да та иста све чини што може и не може да их сатре и уништи.
Има тамо једна дивна биљка, али претерано осетљива. Залива се љубављу и бригом. Зове се Универзитет. Претпоставља се да га похађа више од 4.000 студената из целе Србије. Никада ова држава није била склона било каквим системским решењима, зато сам био толико пријатно изненађен. Много лепог, младог и паметног света, на радост свију. Али на жалост, кад год крену вунена времена они први оду. Повуку их родитељи. И није за замерити.
Пролаз 1244. Шатор испред барикаде и грудобрана на „Мосту пријатељства и разумевања“. Тамо браћа и сестре седе уморни. Свега им доста осим пркосне воље да опстану. Веле – боре се за голи живот и чекају ви да их се сетите и да рекнете коју poglavniku у Београду. Опстају и боре се. Докле не знају. Колико узмогну. А претходну ноћ је браћу тукла „њихова“ српска жандармерија и склањала барикаде. Неће да поверују да им poglavnik спрема добросусетске односе са Шиптарима. Истим онима што су их можда отерали са друге стране Ибра. А многи су имали родбину коју су Арнаути поклали доле. А сада би требало да их пусте и да их лепо замоле да то не раде поново. Рекао им predsjednik. Вели он флекав да је то demokracija. Швабе ће их чувати, наравно брижно и пажљиво. А дотле пуцају на њих и заливају сузавцем. Хтедох им рећи да то раде и овде, само другим методама, али одћутах. Не хтех људима на муку.
Онда пуцњи. Некакав пожвалави еуропејац преко реке из парка испразнио шаржер, па још. Испало је да гађа Општину одмах преко пута. А кажу да није било све у зграду. И мени се чини. Зујало и прштало ко петарде. Ко осице. Ко пуцкалице. Веле – кинеска муниција. Као да то не убија, као да су купили на пијаци… Нико се не узбуђује па ни ја. Ваљда тако треба. Неки пандури дођоше да сликају. Па да, рекоше, пуцају кад су нервозни ал вечерас мало јаче. Подсетиме то на Бергмана и „Змијско јаје“, на „Похвалу лудости“ и на гегове из „Летећег циркуса Монтија Пајтона“. Злокобна „Мандрагола“ и последња „Одбрана Сократова“. Платоне јеси ти смислио ову Европу. Браћо моја христијанска – коме у очи гледате?
Фуруна гори. Пије се добра сремачка ракија и вино. Поздрав од Срба преко Саве. Срамежљив. Видели људи на РТС да им не треба помоћ па не знају јел уљудно…
И тако реч на реч са многима. Много судбина, много речи… Чули и они да су барикаде склоњене, па не знају – ко је блесав? Случајно јавили жути канали јер нису добро обавештени!.. Нису били да сниме… Ма куд би они, побогу, лагали на своје.
И код њих странке. 4 општине, 4 председника, 4 партије. Стигло из Београда да се због nedemokracije склањају барикаде и да ће бабо преговорима све да среди. То што даје све могуће уступке, то је тек први сет („ наш је predsedik као тениски тренер – сећате се). Али после кад нас крене сервис!.. Углавном, жути директори забранили радницима да учествују! Слутим ту велику несрећу. Умирују ме, да су тамо чак и ОНИ нормални људи. Забринут сам озбиљно. Али ћутим.
И збиља то јутро на РТС објави нека успаљена плавуша, изванредно наћитана, да су косовски Срби криви што Србија није постала тамо неки кандидат за тамо нешто. Мајчице земљо и врата небеска… Има ли дна нељудскости! А многи од тих људи раде у институцијама ове државе. Шта ће се десити сада када их буду притисли са стране где су се најмање надали?.. На вене и артерије, куда им иде крв. Па неће ваљда. Ником то не рекох међу забринутим људима у ресторану са трећом сменом. Чекаху они некакве превозе, вести или само зору, загледани у своје кафе и вињаке. Само им ја још требам. Боље да их умирујем. Знају они… предобро…
А на 300 метара од барикада тамо постоји диско клуб. Какво надреално изненађење. Сам Буњуел лично. Са Далијем свратио на пиво!.. Много прелепог, младог и сасвим пристојно обученог света. Гужва какву одавно не видех овамо код нас. У кафићу поред исто, само мало различита клијентела. Уз напор се може и разговарати. Ипак, из љубопитљивости наруших ту безбрижност и изазвах сене у њиховим очима. Страх је ипак, само накратко померен у времену. Па зашто да не – нек буде радост!
Не могох до Грачанице. Остаде само жеља. Биће, како су неки други знали рећи – идућег пролећа! Али одох до Манастира Бањска. Тамо један човек без мантије. Јако се потруди и отвори нам двери са којима нешто запиње. Нада би у њега и молба. „Пиши!“ рече ми његов поглед. „Писаћу, хоћу!“ одговорих му погледом.
У повратку углавном ћутимо. Дивимо се графитима „часнога“ муфтије више Новог Пазара.
Горчина је у срцу. Тако су нас слабим направили…
Пријатељи ћуте и не питају. Знам да и они мисле исто…
Христе Боже, Пантократору и утешитељу, дај снаге, воље, здравља и благости, браћи мојој и сестрама на Космету. Створеним по твоме лику. И нама подај разума и саосећаја. Опрости нам охолост!
Амин.