Џон Боснић: Власт је издала Србе на Косову

БЕОГРАД – Канадски новинар српског порекла Џон Боснић светску славу стекао је када је, пркосећи санкцијама против СРЈ, 1992. године организовао шах меч Боби Фишер – Борис Спаски. Фишеру је помогао да преживи прогон америчких власти. Извештавао са ратишта бивше Југославије, био на Палама током бомбардовања 1995. и у Србији за време агресије 1999. Годинама је радио као саветник јапанског премијера, да би се вратио у Србију јер не жели да његова два сина не знају српски. Сада ради у Меморијалном центру Јасеновац, а често одлази на барикаде на северу Косова како би однео помоћ Србима.

Одакле потиче ваша фамилија, зашто сте тако везани за Србију и колико вам значе корени?

– Овде сам јер се осећам као Србин. Мој отац је рођен у Сремској Митровици. Он је био официр кадет у Југословенској војсци у отаџбини и заробљен је у априлу 1945. Његово тело било је бачно у гомилу лешева. На тој гомили видео га и и заправо препознао по грбу племена Боснић на прстену, човек који га је на леђима носио све док нису били на сигурном. После је отац преко Италије и Швајцарске стигао до Канаде.

Шта је значио тај грб?

– То је наш породични грб из времена када је деда био аустријски граничар. Завршио је војну школу у Винернојштадту, а сви који су је завршили имали су право да Францу Јозефу кажу ти, а не ви. Као у преторијанској гарди. У Првом светском рату деда је предао свој батаљон Русима и после је био у краљевској гарди краља Александра. Отац је био избеглица и човек који се у Канаду склонио пред комунистичком диктатуром и тамо се оженио са мојом мајком чији је отац из Енглеске, а мајка од лужичких Срба, места Старгад што значи Стари град.

На који начин се породична историја одразила у вашем раду? Били сте репортер јапанског државног радија и телевизије.

– Четири и по године био сам председник Студентског савеза Универзитета Северне Америке. Био сам седми на свету у ораторству, а први на такмичењу геодета у картографији. Био сам политички активан, али мој развој прекинуо је један догађај. Једне ноћи видео сам два полицајца како туку човека, бранио сам га и касније на суду од 60 очевидаца нико није желео да буде сведок. Сведочио сам, а судија решио да верује мојој речи, а не лажима 14 полицајаца, па се први пут у историји Канаде догодило да полицајци буду у затвору. Уследили су ноћни позиви и ја сам се обратио тужиоцу који ми је рекао да ћу бити убијен и да морам бежати.

извор: ПРАВДА