Ниједан народ нема толико имена за своју земљу: Держава, Господарство, Страна, Отчизња, Родина, Матушка. И коликогод крви да је проливено током историје, у ратовима, револуцијама, под батином бајарина, ни под којим околностима руски човек се неће одрећи ни једног од ових имена. Умрети за домовину, за руског човека је умрети за част; за тло по коме се хода и на коме се живи; за ваздух који дише; за сваки извор, сваку брезу по шумама својим у којима ничу печурке, које су у злим временима прехрањивале гладна уста; ЗА ХРАМОВЕ КОЈИ БЕЈАХУ РУШЕНИ И ПОДИЗАНИ, у којима се крсте, венчавају и моле, држећи дубоко у душама највеће богоугодне светиње – претке своје, прослављене на земљи руској и по милошћу до Господа у Царству Небеском, од времена Равноапостилске кнегиње Олге и њеног унука Владимира, праунука Александра Невског и… …………………………………………………………………………………
Древна Рус би крштена 959. године, захваљујући Александровој прабаби Равноапостолској Кнегињи Олги. Већ 1054. године, Лукави раздели хришћанство. На једној страни, римокатолици добише свог Папу на чијој круни би написано: VICARIUS FILII DEI (Заменик сина Божијег), а на другој страни остадоше правоверни-православни.

Аутор, Слободанка М. Антић
(Одломак из књиге, Искушења Њеног Величанства)