Борис Малагурски: Ослонимо се на себе

ПРАВДА

Приказивање мог документраног филма „Тежина ланаца“ за који дан биоскопу у „Академија 28″ је јединствена прилика да грађани виде моје остварење и биће, надам се, почетак једног процеса покретања људи на акцију. Филм нису желели да прикажу на нашим телевизијама. Тек када је приказан на БН телевизији, која емитује из Републике Српске, за филм су се најпре мало, а потом све више заинтересовали и у Србији. С обзиром да га на јавном сервису Србије не желе да филм емитују, кренули смо са пројекцијама у кино дворанама широм Србије, укључујући север Косова. Овај филм сам правио како бих покренуо људе на акцију, да свако од нас почне да делује тамо где мисли да је најкориснији, како би се ствари у Србији промениле на боље.

Да се разумемо, мислим да не треба превише кривити власт, јер власт бира народ. Сви треба да се променимо. Када би с тиме започели, било би могуће да се не само власт, него цео систем промени. Погрешно је размишљање да се само променом власти нешто суштински може променити. За мене је једна слика, слика човека који обнавља зграду поште после пожара у Куршумлији, не утисак недеље, него и деценије. Поштар је тамо, не чекајући никог, сам засукао рукаве и обновио своју пошту која сада блиста. То је начин како треба радити. Зашто сам навео ово? Често чујем, када говорим о овој завери против нас, која није никаква теорија, него чин, да нема шансе да се нешто постигне. Има, само је потребна критична маса. Дакле хајде да се променимо.

У филму „Тежина ланаца“, који говори о распаду Југославије, први пут су приказани неки документи. Филм је настао искључиво од донација наших људи, што је врло необично за један документарни филм. Такве ствари обично финансирају продуцентске куће или фондови. Мислим да такав пример не постоји. Они којима се  идеја свидела, дали су ту донацију, неко 10, неко 20 долара, а на крају смо скупили 20.000 долара, а све на основу идеје коју смо представили људима. То ми се свидело, јер сам имао одрешене руке. Боље тако него да ми неки фонд да паре и каже хоћу то и то.  Филм је за ових годину дана откада је направљен приказан у 80 држава, а, парадоксално, на РТС-у – није. Ми, моја екипа која ради на промоцији филма, с тим се не миримо.

Српски народ треба да ради на себи, уместо да чека да му неко други заврши посао. И други су такви. Албанци су мислили да ће им бити боље када прогласе независност. У филму има део који говори о томе шта се десило после проглашења независности Косова и шта се дешава тамо. Био сам у Приштини и радио сам анкету, па знам да су Албанци разочарани. То је нешто што се може видети у филму. Питао сам их да ли би косовска влада учинила нешто што од њих не траже Американци. Сви су рекли да не би. И Словенци су мислили да ће им, када уђу у ЕУ, бити боље, а, ево, видимо колико су незадовољни.

Људима тамо више је значило наше присуство него сам филм или хуманитарна помоћ коју смо однели. Мој пријатељ, канадски новинар српског порекла, који је један од ликова у том документарном филму, сматра да је „Тежина ланаца“ филм који отвара очи и који ће иницирати, како каже, „српско пролеће“ – почетак стварних промена, за које сви треба да се припремимо.