12.12.2009.

ДА ЛИ ЈЕ ЕВРОПСКА УНИЈА ДО САДА НАЈСЛОЖЕНИЈИ ПРОЈЕКАТ РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ?

Пише: Ивона Живковић

Ратификацијом Лисабонског споразума од свих 27 земаља чланица ЕУ створена је до сада највећа европска супердржава. По тврдњама неких аналитичара, ЕУ би се сада могла звати Сједињене Европске Државе (УСЕ). Али за разлику од стварања УСА, чему је претходио тежак геноцид и потпуно истребљивање староседелаца у многим крајевима обе Америке, стварање УСЕ је било много комплексније, пошто су многи властелини, краљеви и феудалци пружали вековима жесток отпор

Иако данас комесари ЕУ настоје да државама чланицама наметну што више „демократије“, поменути Лисабонски споразум је заправо на заобилазан начин избегао референдумско изјашњавање грађана. Тамо где је и било неког референдума, видело се да народ уопште није одушевљен оваквом наднационалном политичком конструкцијом. А кад народ нешто не жели, онда му се то мора лукаво упаковати у оно што он може да прихвати. И то је био мукотрпан задатак ЕУ креатора.  Зато ни први председник ЕУ није изабран на референдуму, већ на тајном састанку Савета ЕУ. Човек који је изабран чак није ни познат политичким круговима ван Белгије.

Његово име је Херман ван Ромпуј (Ромпјуи или Ромпиј) или нешто слично томе. Његово презиме се тешко изговара чак и у мултикултуралној ЕУ. Човек неупадљивог лика и још мање приметног дела. И земља из које потиче, Белгија, не може се похвалити историјским значајем. Бар не за њене становнике. Али, за дивно чудо, баш у њој је седиште ЕУ и НАТО-а, најмоћније војске света.  Зашто у Белгији, у Бриселу?

НАЦИОНАЛНА АЛХЕМИЈА

Белгија је настала 1830. једноставним одвајањем јужног дела територије од државе коју знамо као Холандија или Низоземска. Име Низоземска (Нетхерланд) означава да се ради о великој равници, добрим делом и испод нивоа мора, док је Холандија назив који су овој земљи дали Римљани када је била њихова провинција. У Холандији живи германски народ који себе назива Дачи (што је највероватније облик речи Дојч), а на старом немачком значи – људи. Дојчланд је земља германских људи. Старо српско име Дојчин је вероватно означавало германско порекло.  У Белгији данас живи шест милиона Дача (који говоре свој језик) и они живе у северном делу земље некада названом Фландрија. Сви они који ту живе названи су тако Фламанцима. У јужном делу Белгије, названом Валонија, живи четири милиона Француза, који и даље говоре свој француски језик, али се не зову Французи већ Валонци. (Ово је аналогно стварању Црногораца, Војвођана, Бошњака, Хрвата и Македонаца. Аналогија није случајна, јер су творци и једног и другог националног и етничког парцелисања исти.)

Дакле, Фламанци и Валонци нису никакви нови народи, већ нова конструкција направљена од Дача (Дојча) и Француза. Оно што је карактеристика једног народа јесте језик, и не постоје два народа који имају исти језик, нити један народ са два језика. Али, ако територију на којој један народ живи поделите државном границом – добијате нације. Реч „нација“ потиче од латинске речи „натио“ и означава рођење (место рођења). Онда намерно кроз историју, преко књига и масовних медија, направите збрку ова два појма и људи више не разликују народ од нације. Тако вештачки обликоване нације постају народи, али без свог изворног језика и културе. Њихов дотадашњи језик се назове новим именом и измене неке речи и… И добијете, нпр., црногорски, хрватски, бошњачки итд. – језик.  У суштини он је и даље онај стари којим су се споразумевали и пре. За прављење прикладних речника и стварање нових језичких конструкција задужена је учена масонерија. За потребе једне такве творевине назване Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а касније преименоване у Југославија, масони Доситеј Обрадовић и Вук Караџић направили су и српско-хрватски језик. На њему је исписан и овај текст.

Овакве вештачке деобе, пресељавања, покрштавања, мењања имена народима, али и лична имена становника одређених подручја – део су европске историје, али и Индије и Америке и Африке. Тако је Римокатоличка црква вештом „алхемијом“ вековима затирала изворни национализам и осећање припадности одређеном народу или феуду.  Наравно феуд који је контролисао владар одан католичкој вери био је бољи што је у њему национализам био изграђенији. Али, ако владар није био спреман да се потчини овој цркви, морао је бити детрониран, а народ покрштен, денационализован или побијен.

ПОДЕЛИ И ЗАВАДИ, ПА ВЛАДАЈ!

Европска унија састављена од 27 држава чланица управо почива на овако прекројеним, покрштеним и подељеним народима и католичанству оданој властели, којој је врховно свештенство одобрило круну. Бомбардовање Југославије 1999, чиме је прослављено 50 година НАТО савеза, савршено је показало склад ове машинерије. Иако је све покренуто на фабрикованим информацијама, ниједан европски владар нити високи државник у ЕУ није се бунио и супротставио. Државна сувереност је очито још тада била само мислена именица, па је ратификација Лисабонског споразума практично само формализовање онога што је и пре десет година функционисало. То се зове демократски централизам и плурализам – сви имају право да мисле исто или слично. Али смернице за одлуке стижу из једног места и морају се спроводити без обзира на сопствено мишљење. Да ли је и Титова СФРЈ била само мали пробни систем за ЕУ?

Али, формирање супердржаве са демократским централизмом уопште није био једноставан подухват и потребни су били векови да би се подобне друштвене заједнице и национи направили. И то је, наравно, могла да ради само институција која је у стању да опстане вековима и која функционише у форми веома ученог братства. Браћа умиру телесно, али Свети дух и (Божји) задаци се преносе на нове нараштаје.  Стварање ЕУ је тако епилог хиљаду година дуге борбе за превласт између свештеника (одавно установљене друштвене елите за управљање људским душама) и феудалаца који имају посед, радну снагу и војску и материјална добра. Духовњаци та материјална добра морају на неки начин узети од њих (можете то назвати и рекетирањем властеле), а са друге стране често грамзива и неспособна властела може рачунати да ће му народ ментално обрађен вером, бити миран и покоран. Црква је управо експерт за такве послове. А то мора дебело да се плати и то углавом златом и дијамантима. Папирни новац служи само обичном народу.

Ова симбиоза духовног и материјалног функционише успешно већ хиљадама година. Али, крајњи циљ свештенства је једно тело са главом. То значи да Свети дух који управља буде и власник свих материјалних добара. Неки то називају „Христовим царством“, а неки Новим светским поретком. Учење Исуса Христа са овим „хришћанством“ нема никакве везе. Зато је однос католичког свештенства и владара кроз векове био натегнут, а сами владари увођени су у тешке ратове. Стратегија духовних мудраца је била у начелу: Дивиде ет импера!

ЗА ОСВАЈАНЈЕ ЈЕ НАЈВАЖНИЈЕ ИМАТИ МОЋНУ ВОЈСКУ

Пошто свештенство нема своју војску, оно је разрадило вештину убеђивања како би за своје крсташке ратове користило националне војске.Тако су Шпанци након освајања Америка били пуни злата и у 16. веку су постали светска војна суперсила.Њихова борбеност и немилосрдност биле су последица 760 година дуге тираније коју су доживели од Мавра, а онда тешке црквене инквизиције.

Након тешке инквизиције, Спањарди су „У име Бога“ кренули у велику пљачку Новог Света. Управо захваљујући оваквим крсташким походима савремени „Запад“ је постао „развијен“, „напредан“ и богат. Када се данас неко на заосталом и сиромашном Балкану отворено диви „светлостима Запада“ он очито не познаје праву европску историју. Угледне војводске и лордовске титуле често само показују степен умећа у пљачкању и злочинима за рачун властелина или свештеника.

За покоравање протестантске Енглеске, Спањардима је било неопходно да се њихова такозвана „непобедива армада“ искрца на британска острва, а идеална позиција за то била је обала тада Уједињеног Холандског Краљевства. Али, холандске војводе се нису дале покорити и пружен је жесток отпор овој моћној армади у папској служби.

Тако је, у тада холандски Брисел (1567.), послат Војвода од Алве, који је Холанђане шест година тешко терорисао. Основао је и преки суд за све који су се бунили.  Првог јуна 1568. у Бриселу је погубљено 12 племића, а недељу дана касније и грофови од Егмонда и Хорне. Именовано је „Крваво веће Албиног Трибунала, које је и оптуживало и пресуђивало. (Данашњи Хашки трибунал је само наследник ове старе инквизиције.)

Шпански владар Филип ИИ, који је Војводу од Алве и послао у Холандију, фебруара 1568. је чак наредио да се побију сви становници Холандије, њих око три милиона. Папској инквизицији су посебно сметали непокорни, а успешни холандски феудалци, трговци и учени богати људи.

Тако је 1573. око 30.000 шпанских војника направило опсаду око холандског града Хаарлема, где се затворило исто толико становника који су пружали отпор седам месеци. Град је био опасан каналима и бедемима, а изнутра су га браниле и жене. Али, када им је понестало хране, морали су да се предају. Тада је шпанска армада направила прави масакр убијајући све пред собом.

Гнев Спањарда у служби католичке инквизиције вукао је корене одавно.

Тако је езуита у цивилу, Балтазер Жерар, 1584. убио холандског принца Вилијама Оранског, који им се тако жестоко одупирао са својом војском да је богата Шпанија због тог рата доживела банкрот. Историчари кажу да је то први атентат на неког монарха извршен ватреним оружијем.

ДИНАСТИЧКА ВЕЗА ХОЛАНДИЈЕ И ЕНГЛЕСКЕ ЈЕ БИЛА НАЈВЕЋА ПРЕПРЕКА

Велики проблем „непобедивој армади“ је представљао савез Енглеске и Холандије настао због блиских родбинских веза протестантске династије Стјуарта са холандском Оранском династијом. Овај моћни савез је 1639. управо војно поразио „непобедиву армаду“ на јужној обали Енглеске, када су Шпанци планирали да свргну краљицу Елизабету И. Идеја је била да се шпанска армада, коју је предводио Медина Сидонија, на јужној енглеској обали сједини са снагама војводе од Парме и тако заједно уђу у Енглеску. Али, нису успели.  Тада је католичким војним стратезима постало јасно да за своје крсташке ратове (које ће касније покренити и у походу на Индију) морају имати бољу војску управо са морнарицом какву је имала Енглеска. Требало је некако придобити Енглеску за крсташке ратове.  Али, енглески краљ Чарлс И не само што је био загрижени протестант већ није дозвољавао да му разни саветници и парламентарци намећу политичке одлуке. А ти саветници су често били подметнути агенти Ватикана, који су настојали да изнутра ослабе његову власт. Са друге стране канала моћни холандски трговци су се богатили и све више отискивали преко Атлантског океана у Нови свет. Тамо су градили своје колоније и ширили бизнис. Тако су 1625. на реци Хадсон основали и град назван Нови Амстердам (данашњи Њујорк).

Зато се из Ватикана кренуло у смишљање пакленог плана да се Енглеска, као холандски највећи савезник, покуша разорити изнутра. Задатак да детронира Чарлса И и Енглеску врати под патронат Римокатоличке цркве добио је Оливер Кромвел.

Чим се дочепао власти Кромвел је наредио да се Чарлсу И одруби глава, што је учињено јавно 1649.

Нови режим у Енглеској је онда потпуно променио своју политику према Холандији, настојећи да од савезника направи непријатеља. Парламент којим је Кромвел лако манипулисао (јер демократија зато и служи да би се обичним људима перфидно манипулисало) донео је Навигациони закон, који је налагао да сав увоз у Енглеску мора ићи енглеским бродовима или бродовима који су власништво произвођача робе. То је очито било усмерено против холандских трговаца и бродовласника.

Наравно Шпанија је прва признала Кромвелов режим. И он је убрзо објавио и рат Холандији. Тако је Ватикан коначно имао под својом контролом енглеску морнарицу па је она временом постала нова европска и светска империја. Енглези су почели да ратују на западу и истоку, као и у Африци, не знајући да заправо врше колонизацију за рачун Римокатоличке цркве, док је народ упадао у дугове и плаћао ова ратовања.

За разлику од енглеског краља Џејмса ИИ, који је имао титулу војвода од Јорка и био спреман да Енглеску држи у служби Католичке цркве, унук холандског владара Вилијама Оранског није био таквог става. Тако је Вилијам ИИИ Орански 1688. свргнуо Џејмса ИИ са власти, па су Холанђани овим чином Енглезе задржали у протестантској вери. Војвода од Јорка је иначе познат и по томе што је од Холанђана преотео Нови Амстердам и преименовао га у Њу Јорк. То име најбоље показује ко влада њиме и данас. Ако овоме додате и римски стил градње којим обилује Капитол Хил у Вашингтону, још вам је лакше да закључите ко влада читавом федералном управом у УСА. Зато није ни чудно што је УСА здушно радила на стварању УЕ тј. УСЕ.  Спајање УСА и УСЕ је можда само питање времена.

ОД ХОЛАНДИЈЕ ДО БЕЛГИЈЕ

Тако су исте моћне духовне снаге које знају да управљају људским уверењима натерале 1830. Даче (Дојче) и Французе, из Фландрије и Валоне, да постану Белгијанци. Учињено је то оркестрирањем грађанске револуције у Уједињеном Краљевству Нижих Земаља. Одвојен је јужни део земље (баш као и недавно Космет од Србије). Одвајање је тражило већинско католичко становништво, које је живело у овом делу Холандског краљевства. Отцепљени део назван је Белгија по старој римској провинцији Галлиа Белгица. Лондонска конференција на којој су учествовале главне европске силе признала је независност Белгије и на престо је 1831. доведен Леополд И (од Саксе Кобурга), краљ свих Белгијанаца, одан католичанству. Да принцеза Шарлота од Велса (једина ћерка енглеског краља Џорџа ИВ) није умрла приликом порођаја 1817. (пошто су јој „доктори“ испуштали крв и изгладњивали је пре порођаја и тотално је ослабили), она и њен муж Леополд од Саксе Кобурга наследи би британски трон, где се данас налазе потомци принца Алберта из исте германске династије Саксе Кобург (а који су променили презиме у Виндзор). И покојна принцеза Дајана имала је исту титулу принцезе од Велса (и потиче из династије Стјуарта који су били одани протестантизму). Нова супруга принца Чарлса је Камила Паркер, католкиња по свом првом мужу.

Белгијски краљ Леополд ИИИ је 1940. направио договор са Хитлером (такође католиком) и остао је током рата у Белгији, која је одмах и капитулирала. Непосредно пре савезничке инвазије Химлер (католик) је тајно превео краља Леополда у Немачку. Након рата Леополд је покушао да се врати у Белгију, али му је претило суђење због издаје и он је отишао у Швајцарску (данас финансијску централу ЕУ). Остао је у избеглиштву све до 1951.

БЕЗ ПАТРИОТИЗМА, МОРАЛА И ДЕМОКРАТИЈЕ

У својој књизи „У одсуству већине“ (Де Афwезиге Меердерхеид) покојни фламански филозоф Лоде Клес (1913-1997) управо је написао да без идентитета и истинског осећања за припадност домовини не може бити ни демократије ни морала. Да ли је баш ово разлог што се као први председник ЕУ нашао неупадљиви Херман ван Ромпуј? Колико је он у својој политичкој каријери био флексибилан, описао је у више наврата белгијски политички аналитичар Пол Белин, који је и аутор занимљиве књиге о ЕУ „Трон у Бриселу“.  Тако Белин открива да је управо Ромпуј (кога је лично упознао) као млад био под утицајем размишљања др Клеса. Ромпуј (1947) је конзервативни католик и био је политички активиста омладинске секције Фламанске партије хришћанских демократа. Писао је књиге и чланке о значају традиционалних вредности у друштву. У одржавању ових вредности он је видео најважнију улогу религије. Ромпуј је посебно био присталица идеје да се забрани абортус, јер представља убијање живог створења.

Херман ван Ромпуј је у једном тренутку чак намеравао да напусти политику и уђе у журналистику. Тада му је, као талентованом писцу и врсном интелектуалцу, управо Клес, који је био пред пензијом, понудио место директора белгијског утицајног магазина Трендс, који се бави финансијама и економским темама. Али Ромпуј је ипак остао у политици. Шта је разлог да се предомислио није познато, па се помиње да је можда у питању свота која се не одбија или нека служба из које се никада не излази. Тако је 1988. Ромпуј постао лидер тада владајуће Странке хришћанских демократа.

Када је белгијски парламент 1990. изгласао веома либералан закон о абортусу, тадашњи белгијски крај Бодуен, који је умро три године касније и који није могао да има деце са својом женом, а био је одани католик, наводно је изјавио да никада неће потписати такав закон и „да ће радије абдицирати“. Али, утицајни белгијски политичари некако су били „убеђени“ да краљ само блефира, па су примедбе краља (који као да је био само фигура неке много јаче силе) остале заташкане.  Краљ Бодуен је тако заиста абдицирао априла 1990. управо због овога. Закон је онда потписао колегијум министара у складу са белгијским уставом, који тако предвиђа уколико нема краља.  Онда су поново изгласали да је краљ на трону.

Као вођа тада најјаче партије у парламенту овај најлибералнији закон о абортусу је практично омогућио Ромпуј, упркос својим чврстим религијским убеђењима. Белин је о овом скандалу (заправо спрдњи са монархијом и демократијом) писао за Wалл Стреет Јоурнал и био због тога оштро укорен и суспендован. Истина тада НЕКОМЕ није одговарала.  Белин даље каже да је након овога Херману ван Ромпују било веома непријатно и приликом једног сусрета са Белином чак је избегао и да га погледа у очи. Али, његова политичка каријера је успешно настављена. Постао је министар финансија, спикер представничког дома и, коначно – премијер.

Белин каже да је Ромпуј и даље наставио да објављује своје књиге, које су одавале интелектуалног и веома интелигентног аутора, али више није бранио концепт доброг, већ концепт мањег зла. И почео је да пише хаику.

Али, политичка недоследност Хермана ван Ромпуја је постала његова главна политичка особина.

„Демократија“ је у Белгији веома компликована, па народу ништа и не значи. Зато су Белгијанци на „демократију“ натерани законом.

ПРЕДИЗБОРНО ОБЕЋАНЈЕ ЗА ЛАКОВЕРНЕ

Белгија се тако 2007. суочила с најдубљом политичком кризом када је Врховни суд донео одлуку да је постојање једног двојезичног изборног дистрикта у Бриселу (Брисел- Хале-Филворд) неуставно. Молбу да се утврди његова уставност поднео је још 2003. становник фламанског дела дистрикта Херман ван Ромпуј.

Хришћанским демократама, који тада нису били у владајућој партији, очито је одговарало да се овај дистрикт подели на два дела (бриселски, где се говори француски и где живе Валонци, и Хале-Филворд, где се говори холандски и где живе тзв. Фламанци. Упутивши жалбу суду Ромпуј је имао намеру да њоме изазове политичке проблеме белгијској влади Либерала, који су одбијали да се овај дистрикт подели . Ромпујеви фламански хришћански демократи су тако 2007. изашли на изборе са чврстим обећањем да ће кад уђу у владу овај бриселски дистрикт поделити. Читаву предизборну кампању Ромпуј је водио са овим обећањем.  Када је Ромпујева странка добила већину на овим изборима и постала најјача фламанска странка, настао је проблем јер нису могли да саставе владу од довољног броја посланика Фламанаца и Валонаца управо због спора око поделе дистрикта. Врховни суд је налагао да се о томе изјасни парламент и да се гласа, а Валонци су то одбијали. Да не би изгубио могућност да како-тако формира владу, Ромпуј је као спикер парламента напрасно почео да одуговлачи са стављањем ове тачке на дневни ред. Бирао је разне начине да такву скупштину сазове, па је прибегавао разним триковима, од закључавања врата сале за седнице до непојављивања у канцеларији читаве недеље како формално не би примио писани захтев да сазове такво гласање. Криза око формирања владе је трајала месецима, да би онда Ромпуј пристао да се формира влада са Валонцима и без поделе дистрикта. Своје главно предизборно обећање је једноставно „заборавио“. Још горе, тако формирана влада добила је већи број валонских него фламанских министара, иако су Фламанци већински део становништва у Белгији и њих је око 60 одсто. Да подсетимо – Ромпуј је Фламанац.

И када је 2008. године, након једног финансијског скандала, премијер Верхофштат, фламански либерал, морао да поднесе оставку и на његово место дошао Ван Ромпуј, добио је кабинет са већином министара Валонаца. Али њему то није сметало. И даље је настојао да одложи гласање о подели бриселског дистрикта, не уважавајући тако пресуду Врховног суда коју је баш он и иницирао.  Закони и демократија су тако за политичаре ЕУ од каријере потребни само онда када се од њих може направити политичка добит.

Да ли је оваква политичка флексибилност баш била препорука приликом избора првог председника ЕУ, знају само они који су Ромпуја ту поставили. А то нису грађани ЕУ.

У сваком случају лого ЕУ има и даље само дванаест звездица као дванаест андјела који окружују лого језуита. Шта ће даље бити у средишту овог круга тек треба да видимо. Радови су још у току.