пише: Миша Матић

Јуче су у Београду погинула два пешака на Батајничком друму. Згазио их један ауто, чији возач није побего са ,како стручно кажу, „лица места“. Као да место има и наличје или какав други део тела или главе. Још једно лице је јуче у Београду изазвало пажњу београдске и српске јавности. То је нагрђено лице Јове Капичића. Кажу неко му је нагрдио лице са леђа. Да му је шта друго нагрђено или оштећено с лећа па да поверујемо, али лице, то баш нема много логике и здраве памети.

Јово Капичић после инцидента

У првим извештајима стајало је да је тешко повређен, али како је време одмицало, па се и сам појавио пред тв камерама испред ургентног центра , оправдавајући своје командовање Голим отоком, свима је јасно да се не ради о тешко повређеном човеку. Сведока напада на старца од 92 године нема. Треба ли веровати човеку који ударен по глави каже да је нападнут са леђа, а повређено му је лице, зашао у 10. деценију живота и успева да целу своју причу стави у службу своје борбе и командовања Голим отоком. Тешко. При овој памети. Кренуле се осуде од стране истомошљеника нападнутог Јове Капе. Многе су тешке речи изговорене, етикетирајући некаквог нападача, профилисаног као представника десничарских, деструктивних снага, некакве повампирене прошлости, имајући, предпостављам, пред собом слику некаквих лупежа изашлих из ума Вељка Булајића. Међутим нападач на Јову Капичића најпре би могао да буде левичар! Борио се Јово преотив деснице на разне начине. Од некакве координације међу својим друговима, да се не поубијају међусобно приликом хватања генерала Драже Михаиловића, па преко поваљивања газдарица у реквирираним становима Београда, у који је дошао пре скоро 7 деценија и још није схватио да се не каже мене већ мени! Борио се и са Шведским десничарским пијанцима, тукући се по парковима Штокхолма , где је био на дужности амбасадора левичарског режима из Београда. Али најжешћа Јовова борба је била је против левичара! Они су највише страдали од његовог деловања. Памте га вечно његови противници, који су стали уз Резолуцију Информбироа. Сви до једног левичари, чак многи и лични пријатељи Јове Капе. Каже Јова свом идеолошком потомку у једном од скорашњих интервјуа, да се после његове посете убио Андрија Хебранг. Каже и да је командовао Голим отоком, а да је на њему био свега 4 пута. . . Да је за све то време тамо страдао само један човек. Значи велики број је преживео, па знајући велики борбени морал левичара и њихову истрајност, најпре нападача на генерала Капичића треба тражити међу левичарима. Они су и млађи и више их је преживело од остарелих четника, који су изједначени са левим борцима, али се чека да последњи сконча, како би донели одлуку о исплати пензија Равногорским припадницима. И међу рехабилитованим политичким робијашима, дакле жртвама прогона Јове Капичића, много је више левичара. Као и међу дисидентима. Они нису замерали Титу што је левичар и комуниста, већ што није довољно левичар и комуниста, као они. Јово није ништа Титу замерао. Чак ни Даворјанку. Каже Јово да је био млад, леп, стасит…али му најлепшу девојку и то његову, одвојио човек од преко 50 година…значи није све у младости, лепоти и стасу, а Јово није би ни љубоморан, напротив част му је да по његовој лепој девојци балави средовечни Загорац, ипак је левичар. Кад је већ то рекао, можда се нападач може тражити међу Титоистима, Титовим потомцима или потомцима поменуте девојке Даворјанке, која је према Јововим речима, док је била са њим, била мирна, а после се унерворизила допавши у загрљај маршала, већ зашчог у шесту деценију контраверзног живота.

Даворјанка и Броз у Дрвару 1944.

Увредио је част Брозових. Да се провери Јошка, можда је хтео да одбрани декину част. Да се провери и Мира Марковић, сестричина поменуте нервозне девојке Јовове и Титове. Женска жеља за осветом и повређена сујета могу померити планине, а камо ли старца од 92 године. Можда треба кривца тражити и међу онима који су се први огласили. Некад је то систем да се од себе одврати пажња. Центар за културну деконтаминацију је био међу најоштријим судијама овог напада. Ратоборност челнице овог центра позната је јавности. Њену силу осетили су многи за којима је слала извештаје о непријатељској делатности, а склона је и јавном вређању људи, чему су били жртве фудбалер Душан Савић и композитор Светислав Божић. Јово се још није културно деконтаминирао, па је могуће да су напад на њега извршили и припадници овог ратоборног центра, како би старог Јову научили бар културном говору о љубавници њиховог вође, која почива у дворишту Белог двора, поред верног пса и оданог коња Врховног команданта. Могући нападач је и осведочени нападач на стара лица на јавним местима Наташа Кандић из Фонда за хуманитарно право, ћерка Павла Кандића, припадника службе Славка Зечевића, која је Јову скренула са гланог тока револуције, а која је пре пар година ишамарала старог човека, избеглог са Косова и Метохије, на Тргу републике, иначе Позоришном тргу, пре успостављања република и покрајна. Пошто је јасно утврђен афинитет госпођице Кандић ( није се удавала ) ка батинању старијих људи, а њена осуда са детаљима напада стиже веома брзо, требало би се позабавити и њеним деловањем тога дана. Једино Равногорци нису сигурно напали координатора акције хватања Чича Драже. Реко је Јово да се бавио метеорологијом у тој акцији. Да је координирао имеђу групе Озне и војске, које су биле на истом послу, па су обзиром на стање интелигенције међу њима могли да се међусобно утамане. Зато су позвали Јова да то спречи својом лепотом, стасом и мудрошћу. Али Равногорци нису осветољубиви. Они имају своју Асоцијацијацију и прко ње се боре за своја права.

Вук Драшковић

Додељују награде левичарима, а Драгиша се преврће у гробу. Јова се ипак преврће по улици, за чим жали Александар Чотрић, по налогу Вука Драшковића, а за рачун Данин. Вук за љубав, а Дана за паре. Јово низашта, чак ни за батину.

Свакако да одређену кривицу за напад на Јова Капичића сносе медији. Како каже Драган Капичић, Јовов син, у његовој породицу су три генерације јавних личности који добијају разна претећа писма, још од кад се појављују у јавности. Трибална психологија није навикла на терет славе. Није рекао да ли је то пријавио органима или није. Онда се морају потегнути и органи како би се утврдило ко заташкава претње трима генерацијама јавних људи. Да нису можда јавне жене? Ако су две следеће генерације Капичића на свог родоначелника у јавном животу, онда је све могуће, али млађи скривани потомак јури за панталонама, па је можда и неки његов острашћени љубавник дотрчао из Немачке да нападне свекра. Снаје, па чак и мушке, не воле свекрове, такав је Балкан, а можда и Алеманија. Ту чак ни Марко Караџић не може ништа, а узгред и он је левичар, није гузичар, да се не помисли да је та асоцијација. Асоцијацијама се баве Вук, Дана, Чотрић и Ратко Божовић…опет левичар….

Оно што се може закључити је да ако Јово Капичић није жртва сопствене сенилности, услед година, или координиране акције медија и безбедносних структура, па је овај инцидент заправо или само пад старца на тротоар или можда смишљена акција, да се нападну политички противници, онда је Јово Капичић жртва освете. Ко ли му се свети? Десничати су по природи легалисти, а не само легитимисти, па се свете силом закона и државе, док су освети много склонији и приврженији, као начину борбе, заправо левичари. Да то није само моја фраза и злонамерни закључак, завршавам омиљеним левичарским стиховима Косте Абрашевића:

Црвена је крвца што кипи у нама;
црвена је муња, што облак пролама,
црвено је небо кад се зором смије,
црвен нам је барјак, што се гордо вије,
црвена је мржња у нашим грудима,
па и гнев је црвен, што нас обузима.
О тирани, чујте – не треба вам крити –
И освета наша црвена ће бити.

Београд, 13. децембар 2011.