Ој Србијо, црно ти је семе,

Кукољ расте – класје обавија,

Са Истока залуд звезда сија,

Где је Господ, Вера и Русија.

Божуре ти из корена ваде,

И све газе што за Бога знаде,

А стадо ти расуто без наде;

Среброљубци јаловину саде.

КВИНТА силна, квартет распалила,

Претња труба Космет надкрилила,

Туђинска се застава развила,

Изнад јада, жица и сивила.

Где да крену побелеле главе?

Где да Славу прадедова славе?

Где надгробне крстове да ставе?

Где да сеју кад их гује даве?

Ватре смрти, црне Але бљују,

На све свето, православно пљују,

И ђавољим знаком замењују;

Ново царство, Сатан-цара снују.

Држимо се словенског појила!

Чујете ли сестре, браћо моја мила?

Снага огња подлачка је сила!

Кад је сила, Господа молила?

Последњи је часак на истеку!

Окренимо главе ка Истоку!

Стара звезда, новим сјајем сија,

Где је Господ, Путин и Русија!

Аутор, Слободанка М. Антић
6. јул 2011.