Како је суспендована грађанска држава?

Гимназију “Вељко Петровић” у Сомбору похађа скоро 600 ученика на
српском и тридесетак ученика на мађарском језику. Захваљујући правима која
проистичу из Закона о националним саветима, усвојеног пре две године, Мађарски
национални савет (МНС) прогласио је ову гимназију за установу од посебне
важности за мађарску заједницу и сада, упркос мађарском учешћу од свега 5%, има
одлучујућу реч, односно право вета приликом избора директора.

И не само то. У стартегији образовања МНС пише да је у школама од
посебног интереса за њихову мањинску заједницу циљ образовање у духу мађарске
културе. Уколико знамо да у Суботици, у којој је МНС све средње школе већ
прогласио за установе од посебног значаја за мађарску мањину, већ постоји
гимназија на мађарском језику, коју такође контролише МНС, поставља се питање
шта је са основним правима српске већине и то у сред Србије?

Очигледно је да се брак склопљен из политичког интереса смене
режима пре десетак година, драматично урушава и то због идеје о грађанском
друштву. Демократске промене у матрици грађанског друштва задржале су само
српску већину. Кључне политичке организације мањина, јасно видевши дефанзиву
државе на свим пољима, сада желе да формирају јединствен политички покрет уочи
избора.

То се јасно видело 22. октобра, у Новом Саду, на скупу “Политичке
партије националних заједница у Србијиу предвечерје избора”, у организацији
Црногорске партије. Скуп је окупио све релевантне политичке организације мањина
изузев Демократског савеза Хрвата у Војводини.

Закључено је да мањине 20 година дају допринос “развоју
демократије”, али да за узврат добијају продукцију проблема и лоше законе. Да не
гледа у календар, човек би рекао да је Слободан Милошевић још увек на власти у
Србији.

Да ствар буде још гора, покрајински заштитник грађана АП Војводина
констатовао је да су представници градова и општина у севрној српској покрајини
недовољно били упознати са правима националних савета и да су до информација о
колективним правима долазили преко телефона и Е-поште, а многи међу њима нису
правили разлику између националног савета неке националне мањине и Савета за
међунационалне односе. Међу општинским бирократама, било је и оних који су
савете националних мањина доживљавали као невладине организације.

Све ово указује на то да ће Србија добити још један политички
захтев, у контексту свог приближавања Европској Унији, али да за решење тог
питања нема капацитет. Тренутно, она је у области просвете, културе и
информисања држава европских грађана и националних заједница, за које се
испоставило да не деле баш исте европске идеале.

Захтеви за измену Закона о саветима националних мањина већ стижу и
то из Демократске странке. Може се чути чак и то да у тренутку изгласавања
посланици нису знали шта у закону тачно пише!

Очигледно је и да Србја нема новца да плаћа толику концентрацију
хиперевропске слободе, која не постоји ни у ЕУ. Питање је како ће Брисел
реаговати на ново прегруписавање мањинских странака уочи српских избора.

Проевроспке партије усвојиле су овај закон у тврдом уверењу да с
друге стране имају поуздане партнере – истомишљенике. Јер, ако су хашки
оптуженици јуче и Косово и Метохија данас стеге које Србију држе далеко од ЕУ,
Закон о националним саветима унију је промашио и саму Србију одвукао много
северније, чак до Деда Мраза.