Мађаре, браћу по класи и браћу по оружју, некако није било лепо грдити због савеза са нацистичком Немачком у време Другог светског рата. Нису, уосталом, били ни први, ни последњи. Колико год то било тужно, под фиреровим заставама су војевале многе земље, чије је пролетере Совјетски Савез позивао да се уједине. Неко је војевао из убеђења – као савезник, а неко из нужде, као вазал, јер је живео на територији која је „за Немачку била животно важна“.

Али, како се каже, ко први изговори… да Бог да му…

Прошле су деценије. Државе Источне Европе су после Другог светског рата успеле да се удруже у одбрамбени савез – Организацију Варшавског уговора, и да тако постану „брана мира и социјализма“, а после, рушењем СССР-а, успешно и без непотребне гриже савести – „брана демократије“ – у оквиру НАТО. Међу њима и Мађарска.

Рекло би се – живи и радуј се сопственим успесима у изградњи своје европске куће. Али сенке прошлости Мађарима не дају мира.

23. августа ове године министри правде земаља-чланица Европске уније су у Варшави потписале декларацију у вези са „Европским даном успомене на жртве тоталитарних режима“. У њој постоје и овакве речи: …“њихове патње неће нестати у тишини, њихова права ће бити призната, а кривци ће стати пред лице правде“.

Што да не, уколико је у земљама-чланицама Европске уније било таквих режима, а и жртава – треба се разабрати, судити. Међутим, после доношења Декларације код мађарских политичара је започело „јесење заоштравање“. Нису их заинтересовале „жртве режима“ Матјаша Ракошија, Ерно Героа, Јаноша Кадара. У Мађарској су почели да истражују „ратне злочине“ које су крајем Другог светског рата извршили војници Црвене армије… Национална истражна управа је саопштила да се за сада истражује само један догађај:  стрељање 22.03.1945. године 32 становника села Оласфлау у  Задунавској области.

Мало је тешко да се ти поступци мађарске стране назову установљавањем историјске правде. Али је зато баш лако у њима открити политичку позадину.

Док истрага испитује сведоке „злочина црвеноармејаца“ и покушава да после скоро пуних седам деценија направи њихове фото-роботе, да мало прелистамо историју Мађарске.

У време Другог светског рата Мађарска је била веран савезник Хитлерове Немачке. Против Совјетског Савеза је ратовала од 27.06.1941. године до 12.04.1945. – практично током читавог рата. На Источном фронту се налазило и до 205.000 војника мађарске војске.

Већ првог месеца рата Мађарска је на Источни фронт отпремила покретни корпус укупне бројности преко 40.000 људи. У току борби са совјетским јединицама корпус је изгубио 26.000 бораца, 90% тенкова и преко 1000 јединица ауто-транспорта, и 6.12.1941.  се вратио у Будимпешту.Међутим, Немачка је од својих савезника тражила нове напоре, тако да је Мађарска на Источни фронт послала 2. мађарску армију. До средине 1942.године у деловима и јединицама мађарске армије били су не само Мађари, већ и Румуни из Трансилваније, Словаци из јужне Словачке, Украјинци из Прикарпатске Украјине и Срби из Војводине.

12. јануара 1943. године совјетска војска је форсирала залеђену реку Дон и пробила одбрану мађарских јединица. Почело је успаничено одступање мађарске армије. Приликом бекства Мађари су изгубили велики део опреме и 148.000  војника и официра. Међу погинулим је био и старији син регента Краљевине – Миклош Хорти. То је био најкрупнији пораз мађарске армије откако она уопште постоји. Девиза Мађарске краљевске армије „цена мађарског живота је совјетска смрт“ није се оправдала. Награда у облику крупних земљишних поседа у Русији, коју је Немачка обећала онима, који се посебно истакну на Источном фронту, практично није имала коме да се уручи.

После разбијања остаци јединица и здружених јединица 2. армије су се вратиле у Будимпешту или су као заштита дислоциране у Украјину.

Такво је било неславно, трагично финале хонведа (дословно: заштитника отаџбине – прим.прев.) са окуке Дона.

Међутим још је рано да на нашу причу поставимо тачку. У целом низу  мађарских штампаних и електронских издања сада се појављују материјали који величају „подвиге“ војника и официра мађарске армије, које су ови у време Другог светског рата направили на територији Русије [1].

Завршавајући једну од тих прича аутор је записао: „Током деценија диктатуре није било могуће истражити делатност и резултате 2. мађарске армије онако, како су они заслужили. Ми смо се потрудили да покажемо околности – хладноћу, непотпуну опрему и наоружање војске, њену чврстину – па војска је  ратовала на територији туђе државе и при том се повремено херојски борила, и то тако, да нису имали због чега да се стиде“[2].

Нећу да негирам изјаву аутора у вези са „деценијама диктатуре“ у Мађарској. Поновићу се, али – то је ствар Мађара и Мађарске, потпуно национална. Али чињеница, да су хонведи у земљу Совјета стигли као непријатељи, као освајачи, и да су ту неславно завршили – то потврђујем.  Али ми дозволите да посумњам у то, да су се они „херојски борили“, као и у то да “нису имали зашто да се стиде“.

Мађарска војна лица су учествовала у многобројним казненим операцијама на територији данашњих Русије, Белорусије, Украјине. У руским архивима се чува велики број докумената, изјава сведока о њиховим злочинима  на окупираној територији. Они су се врло жестоко понашали и према локалном становништву, и према совјетским ратним заробљеницима.

31.08.1942. године начелник Политичке управе Вороњежког  фронта, генерал-потпуковник С.С.Шатилов је начелнику главне политичке управе Црвене армије А.С.Шчербакову послао извештај о зверствима фашиста на вороњежкој земљи. Цитирам тај документ:

„Саопштавам чињенице о чудовишним зверствима немачких окупатора и његових мађарских „холуја“ над совјетским грађанима и заробљеним војним лицима Црвене армије. Делови армије, у којима је начелник политичког одељења друг Клоков, су од Мађара ослободили село Шчучјо. Пошто су окупатори отерани из села, политички руководилац Попов М.А., војни болничари Коновалов А.Л. и Червинцев Т.И. су открили трагове чудовишних зверстава Мађара над становницима села Шчучјо и заробљеним красноармејцима и њиховим командантима.

Поручник Салогуб Владимир Иванович, који је био рањен, ухваћен је и зверски убијен. На телу му је пронађено више од 20 убода ножем. Млађи политички руководилац Бољшаков Фјодор Иванович, тешко рањен, доспео је у заробљеништво. Крвожедни разбојници су се издевали  над непокретним телом комунисте. На рукама су му биле изрезане звезде. На леђима је имао неколико рана од убода ножем.

Санитарни инструктор Виленски је тешко рањен у борби. Одвукла га је грађанка Акулина Горбачова. Мађари су сазнали за то, дошли су и запитали: „Рус наш?“ млади патриота је одговорио одречно. Онда су га Мађари однели заједно са креветом на коме је лежао и живог закопали.

Пред очима читавог села Мађари су стрељали грађанина Кузменка зато, што су у његовој колиби нашли четири метка.

Чим су хитлерови  холопи упали у село, одмах су почели да одвлаче све мушкарце између 13 и 80 година и да их терају у своју позадину.

Тако је из села Шчучјо одвезено преко 200 људи. Иза села је стрељано њих 13. Међу стрељаним су били Пивоваров Никита Никифорович, његов син Пивоваров Николај, Зибин Михаил Николајевич, управник школе, Шеваљов Захар Фјодорович, Коржев Николај Павлович и др.

Многи сељаци су имали ствари и стоку. Фашистички бандити су отерали 170 крава и преко 300 оваца, које су одузели сељацима. Многе девојке и жене су силоване… Акт о невероватним зверствима ћу послати још данас.“[3]

А ево извештаја сељака Антона Ивановича Крутухина који је живео у Севској општини Брјанске области, и који је написао својом руком: „Фашистички саучесници Мађари су ушли у наше село Светлово 9/V-42. Сви становници нашег с[ела] су се сакрили од таквих створова и они су у знак тога што су становници почели од  њих да се крију, а оне који нису успели да се сакрију све су стрељали силовали неколико наших жена. Ја сам баш старац 1875 године рођен био такође принуђен да се сакријем у подрум… По читавом с[елу]у њему се пуцало, гореле су грађевине а мађарски војници су отимали наше ствари и терали краве, телад“.[4]

20.05. мађарски војници су у колхозу „4. бољшевичка сетва“ ухапсили све мушкарце. Из изјаве колхознице Варваре Фјодоровне Мазеркове: „Када су видели мушкарце из села они су рекли да су то партизани. И истог тог дана, тј. 20/V-42су ухапсили мог мужа Мазеркова Сидора Бор(исовича) рођеног 1862 и сина мог Мазеркова Алексеја Сид(оровича), рођеног 1927  мучили их и после тих мучења свезали су им руке и бацили их у јаму, затим запалили сламу и спалили у трапу за кромпир. Тог дана нису само мог мужа и сина, они су такође спалили 67 мушкараца.“[5]

„То је било у мају месецу 28. дана 42. године, – пише у својој изјави становница села Орлији Слободки Јевдокија Ведешина, – ја и скоро сви становници смо отишли у шуму. За нама су пошле и те главосече. Они с у нашем месту, где смо ми (даље је текст нечитак – Д.Б.) са својим људима, стрељали и убили 350 људи, и моја су деца била мучки убијена, ћерка Нина 11 година, Тоњу 8 година, мали син Витја 1 година и син Коља 5 година. Ја сам остала једва жива под лешевима моје деце“[6].

Одбачена од сељака који су бежали од мађарских злочинаца, села су спаљивана. Становница села Светлово Наталија Алдушина је написала: „Када смо се вратили из шуме у село, нисмо могли село да препознамо. Фашисти су зверски убили неколико стараца, жена и деце. Куће спаљене, стока крупна и ситна отерана. Јаме у којима су биле затрпане наше ствари су биле откопане. У селу није остало ничега, осим поцрнелих цигли.“[7]

Тако само у три руска села Севске општине за 20 дана Мађари су убили најмање 420 мирних становника. А то нису били појединачни случајеви по општинама.

У јуну – јулу 1942. године јединице 102. и 108. мађарске дивизије су  заједно са немачким јединицама учествовале у казненој операцији против брјанских партизана под шифрованим називом «Vogelsang».У тој операцији су у шумама између Рославља и Брјанска злочинци убили 1193 партизана, 1400 је било рањено, 498 отерано у заробљеништво, исељено је преко 12000 становника.[8]

Мађарске мање јединице 102. (42, 43, 44. и 45. пук) и 108. дивизије су учествовале у казненим операцијама против партизана «Nachbarhilfe»(јуни 1943. године) код Брјанска, и «Zigeunerbaron»у деловима садашње Брјанске и Курске области (16.5. – 6.06.1942. године). Само у току операције «Zigeunerbaron»злочинци су уништили 207 партизанских логора, 1584 партизана је убијено, а 1558 заробљено.[9]

 

Учитељ историје из села Новосергејевка Климовског рејона Брјанске области М.С.Говорок  је сведочио: „У нашим шумама се одред (100 људи) под командом Николаја Попудренка борио са 105. мађарском пешадијском дивизијом Алдја Золтана, која је била овде стационирана, а која је била позната по посебној жестини у борби са партизанима… Почетком јула Мађари су одлучили да заврше са нама и овамо су повукли највеће снаге и тако опколили одред у Софијевској шуми. Крвава битка је трајала неколико дана и ноћи. У последњем очајничком покушају партизани су уз велике губитке успели да се ишчупају из блокаде…

Противник је од таквог безобразлука партизана потпуно подивљао. У селу Парасочки је 7.07. за само неколико минута стрељао 83 човека – старце, жене, децу, чак и одојчад и тд.). Читаве породице (Сапуто Јевдокија са њених 6.  деце, Ирлица Фјокла Јаковљевна такође са шесторо деце, и тд.) Жртава је било и у селу Важице – 42 особе. Људи морају бити последњи олош да не поштеде чак ни децу!   Не постоје подаци о прецизном броју изгинулих јер је било много избеглица без докумената. Наша села су поновила судбину белоруске Хатиње“.[10]

Мађарску војску је одликовао не само жесток однос према партизанима и мирном становништву, већ и према совјетским ратним заробљеницима. Тако су 1943. године, при одступању  из Черњанског рејона Курске области „мађарске јединице отерале са собом 200 ратних заробљеника,бораца Црвене армије и 160 совјетских патриота. Успут су фашистички варвари свих 360 људи затворили у згради школе, полили бензином и запалили. Оне који су покушали да беже су стрељали.“[11]

Ако мађарску страну баш и не задовоље сведочења очевидаца и документација руских архива, са документима о злочинима мађарских војних лица у време Другог светског рата се може упознати преко страних архива, између осталог из израелског архива Јад ва-Шем националног меморијала Катастрофе (холокауста) и Херојства у Јерусалиму. Само – ти материјали нису за оне који имају слабе живце.

12. – 15.07.1942. на имању Харкејевка Шатловског рејона Курске области војници 33. мађарске пешадијске дивизије су заробили четири војна лица Црвене армије. Једном од њих, надпоручнику П.В.Данилову су извадили очи, кундаком пушке вилицу избили до кука, нанели 12 удараца бајонетом у леђа, после чега су га у несвесном стању полуживог закопали у земљу. Тада су стрељана и три црвеноармејца чија су имена остала непозната.“[12]

Становница града Остогожск  Марија Кајданикова је видела како су мађарски војници 5.01.1943. године утерали групу совјетских  ратних заробљеника у подрум продавнице у улици Медведовског. Врло брзо су се одатле зачули крици. Пошто је погледала кроз прозор Кајданикова је видела застрашујућу слику: Тамо је горела јака ватра. Два Мађара су држала за рамена и ноге једног заробљеника и полако му на ватри пекли стомак и ноге. Час су га подизали изнад ватре, час спуштали, а када је он ућутао, Мађари су његово тело бацили лицем у пламен. Одједном је заробљеник опет уздрхтао. Тада му је један Мађар замахом забио у леђа бајонет“.[13]

Велики број ратних злочина мађарских војних јединица на територији многих  области Руске федерације записала је Ванредна државна комисија за утврђивање и испитивање злодела немачко-фашистичких  освајача и њихових помагача и штете која је причињена грађанима, колективним имањима (колхозима), друштвеним организацијама, државним предузећима и установама СССР-а.

Ето такве „херојске подвиге“ су на руској земљи у годинама Другог светског рата правила мађарска војна лица. Рекло би се да је најзад дошло време да неке „заборавне“ политичаре у Мађарској подсетимо да застаревање не важи за ратне  злочине, злочине против мира и човечности које су чинила мађарска војна лица – савезници Хитлерових освајача у годинама рата на територији целог низа окупираних руских области. И рачун мађарским ратним злочинцима и учесницима казнених експедиција  који су још живи неће поднети само историја!

Молим да се мој чланак сматра за званичан захтев Националној истражној управи Мађарске која врши истрагу ратних злочина из времена Другог светског рата. Мислим да ће сав потребан документарни материјал који може да затреба мађарској страни како би се формирала потпуна слика злочина мађарске војске на територији окупираног СССР-а, руска страна доставити.