Историјски  факти кажу да је та Кумановска битка, вођена између српске  и турске  војске, била једна од најзначајнијих у Првом балканском рату.  Вођена је  23. и 24. октобра у околини Куманова. Заповедник српске војске  био је  генерал Радомир Путник, док је Турке предводио Зеки паша. Велика  победа  код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату  и  означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска  је  после више од 500 година поново овладала Косовом, а после  Кумановске  битке ушла је и у Скопље, престоницу Царевине Србије из  1346. године.

Оно  што већина нас, савремених потомака тих див-јунака, превиђа је  духовна  димензија те и осталих битака вођених у Првом и Другом  балканском  рату, и касније у Првом светском рату. Свети владика  Николај  Велимировић у једној од својим многобројних беседа на тему  Видовдана  написао је следеће реченице:

“…Отуда  је Видовдан дан туге, али и славе, дан тужне славе.  Дуготрајан смех  смењен је дуготрајним плачем. И обистинила се реч  Христова: ’Тешко вама  који се смејете сад јер ћете заплакати’.  Отимање великаша о власт над  својим сопственим народом смењено је  исчезнућем великаша и робовањем  народа под туђинском влашћу. Тако је то  било и дуго је трајало. Дуго.

Под  дугим робовањем народ је почео читати Видовдан не само као један  датум  него као и задатак од Бога му задати. Одржати веру и поново  се  удостојити слободе, тако је народ разумео тај Видовдански  задатак.  Одржати праву веру под искушењима и на мукама и удостојити се  златне  слободе кроз покајање и очишћење – овај задатак, кога неки  називају  завет, народу је бивао све јаснији од колена до колена и из  столећа у  столеће, док се није навршило време. Да, док се нису  набројале године  српског робовања, таман онолико колико и године  робовања народа  израиљског под мисирским фараонима. А када ’земан дође  ваља војевати’,  српски народ је био апостолски оснажен вером и  удостојен слободе. Тада  је могао и народ дићи устанак.

То  је био устанак једног чисто сељачког народа, без великаша  и  феудалиста, без научника и школованих политичара – један  изузетан  феномен у историји Европе. То је био устанак народа  заборављеног од  света, освештаног молитвом, очишћеног сузама и духовно  узраслог до  престола Божјег, тако да је могао видети отворена небеса и  читати  ’небеске прилике’.

Оно  што је свилена долама на Косову изгубила, сељачка је гуњача у  устанку  задобила. Лазар је проклињао ко не дође ’у бој на Косово’. Морао  је  проклињати због раздора и растројства великаша. Карађорђе није  имао  потребе да проклиње, јер је сав народ био сложан и једнодушан, и  на  његов позив устала је сва ’кука и мотика’ и дигла се ’раја ко из  земље  трава’. Али и они у долами као и ови у гуњачи једнаки су били  по  јунаштву и пожртвовању; никада сличнији потомци прецима, и то у  временском размаку од пола хиљаде година.

Наша  народна  црква учинила је правду и Косовским и устаничким јунацима  спојивши  њихов спомен празновања у један дан – Видовдан. И држава српска  (док је  била српска), празновала је свечано тај дан заједно са црквом.  Али у  Југославији са презрењем српскога имена, презрен је био и  Видовдан…”  (Из Видовданске беседе изговорене у цркви Светог Вазнесења у Лондону  1952. године)

И,  заиста,  без вере у Бога, вере да се чини једна света ствар  –  ослобађају од вишевековног турског ропства и зулума браћа из  Старе  Србије – и Кумановска битка, гледано из перспективе вечности,  била би  само још један од многобројних српских пораза. Јеванђелска  начела којима  су се руководили наши преци – и они којима су поља око  Куманова  засејали својим костима, као и они који су и после Куманова  војевали до  коначног ослобођења – била су идеја водиља, угаони камен на  којем је вековима пре пораза на Косову Пољу грађена српска кућа.

Та  јеванђељска начела подразумевала су витешко надметање у боју и  након  боја, када поражена страна пребројава мртве, а заробљени  противнички  војници очекују милост од победника, иако сами нису знали за  милост  према српској ”сиротињи раји”.

О  том српском витешком духу, у својој опроштајној беседи, говорио је  и  један евангелистички пастор из немачког Евенсбурга, села  крај  Оснабрика. Пастор Фридрих Гризендорф је био образован човек,  полиглота,  учествовао је као духовник у Бурском рату и био потом  дворски свештеник.  Цар Виљем II га је послао Вилсону да прими 14 тачака  његовог програма о  самоопредељењу народа.

У  својој опроштајној беседи, пред одлазак у пензију, у  евенсбуршкој  цркви у чијој се парохији за време Другог светског рата  налазио логор  српских заробљеника, пред својом немачком паством он је  Србима посвети  ове речи:

”Наша  Отаџбина  је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци и Руси. Можда  су  имали много бољи материјал, више војске, боље вођство. То је у  ствари  изразито материјална победа. Ту победу су они однели. Али сада  међу  нама има један народ који је код нас извојевао другу и много  лепшу  победу, победу душе, победу срца и поштења, победу мира и  хришћанске  љубави: ТО СУ СРБИ. Ми смо их раније познавали, неко мало, а  неко ни  толико. Али смо знали шта смо чинили у њиховој Отаџбини.  Убијали смо  стотину Срба који су бранили земљу за једног војника нашег  који је  представљао власт окупатора – насилника. Па не само да смо то  чинили ми,  него смо благонаклоно гледали како су на Србе пуцали са свих  страна:  Хрвати и Италијани, и Арнаути и Бугари, и Мађари. А знали смо  да се овде  међу нама, у заробљеничком логору, налази 5000 официра Срба  који су  некада били друштвена елита, а сада су личили на живе костуре,  малаксале  и изнемогле од глади. И ми смо се заиста плашили од освете  ових српских  мученика. Бојали смо се да ће они по нашој капитулацији  радити оно што  смо ми њима чинили. Замишљали смо ту трагедију и видели  нашу децу како  мртва пливају каналима, или се пеку у градској пекари.  Замишљали смо  убијање људи, пљачку, силовања, рушења и разарања наших  домова. Међутим,  како је било? Када су пукле заробљеничке жице и кад се  5000 живих  српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури  су миловали  нашу децу. Сад тек разумем зашто је и наш највећи песник  Гете учио  српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч  на  самртној постељи била – СРБИЈА. Та победа је већа и узвишенија  од  материјалне победе. Такву победу, чини ми се, могли су извојевати  и  добити дамо Срби, однеговани на њиховом Светосављу и јуначким  песмама  које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у  душама  Немаца. Тој победи и Србима који су је однели, желео сам да  посветим  своју последњу свештеничку проповед.”

Ако  је један евангелистички пастор приметио светосавски дух код  српских  официра и надахнуто говорио о томе, колико смо тек ми,  потомци  Срба-витезова, дужни да негујемо тај дух и преносимо га  нашим  наследницима?! Прихватајући јеванђељска начела за угаони  камен  нашег живљења, у породици, на послу, улици, свакодневном  животу… моћи  ћемо да кажемо да смо достојни потомци славних предака.  За почетак, пре  него што следеће године славодобитно организујемо  прославу 100-годишњице  од Кумановске битке, могли би смо макар да  уредимо спомен-костурницу на  Зебрњаку. Ако ништа друго, наши преци који  су у околини Куманова  положили своје животе за наше боље сутра  заслужили су да њихове свете  мошти почивају у миру, на бољим полицама,  са (стално) упаљеним кандилом  испред иконе Васкрсења Хистовог, јер и  они – заједно са нама – ”чекају васкрсење мртвих, и живот будућег века”. (ИН4С)