Негде крајем осамдесетих година неки политичари су нас уверавали како би распад Југославије био смак света. Признајем, скоро да сам у то и сам поверовао.Кад оно, и после краја Југославије, сунце је сијало, фудбал се играо, возови су возили, а људи се женили. Они који су најављивали смак света,који су у СФРЈ живели сјајно, живели су и после СФРЈ одлично.Управо зато не верујем нимало у апокалиптичне апеле неких како ће 9. децембар бити за Србију „бити или не бити“. Јер, по њима, ако тог 9. децембра не добијемо кандидатуру за улазак у ЕУ наступа смак света за Србију. Посебно сам скептичан што овакве изјаве долазе од оних који на сваких десетак година јавно признају своје политичке грешке и заблуде, али и даље траже да им верујемо.

Просто речено, ако 9. децембра постанемо кандидати за улазак у ЕУ биће сјајно, а ако не добијемо кандидатуру – тог дана сунце ће и даље сијати, а деца ће се играти у земљи Србији, добићемо тај статус неког другог дана. А до тада можемо се владати у контексту стратегије „сачекај и види“, или „сачекај и прикључи се“. Пошто ЕУ сада све више личи на бициклистички „Тур де Франс“, јер се чланице уније деле на посебне групе, економски и политички стабилне и оне у финансијској и политичкој кризи. А све би до истог циља различитим брзинама, при чему је дискутабилно шта је уопште заједнички циљ: федерална Европа, или конфедерална Европа? Француски председник Никола Саркози већ је наговестио ту Европу неједнаких брзина, што није идеал, али јесте цена брзог проширења. Париз сматра да ако сви марширају истим темпом онда ЕУ тапка у месту. Други спомињу бродске конвоје који су у Другом светском рату спасли Велику Британију: брзину конвоја одређивао је најспорији брод у конвоју. Ако је Грчка тај најспорији брод, после ње Италија – Немачка и Француска, као предводнице конвоја, не желе да плове брзином Грчке. Ако Грчка не повећа брзину искључиће је из конвоја и последњи брод ће морати да плови сам без заштите. Цену те двобрзинске Европе још нико није израчунао.

Формула будућности ЕУ је, заправо, једноставна: нема проширења без реформе, нема проширења без продубљења. ЕУ сме да се даље шири тек када постане ефикаснија, а њен рад прегледнији. Нема проширења без продубљења, значи да прво мора да дође до чвршће интеграције садашњих чланица ЕУ. Сада је унија пред фаталном алтернативом: да дозволи да је велике противречности између чланица разнесу или да се сроза на ниво нешто јаче зоне слободне трговине.

Чаробна реч за ову дилему јесте флексибилност која спречава парализу. Да Грчка не буде искључена из ЕУ и да се ЕУ не претвори у гомилу подсавеза: својеврсну ЕУ „a la carte“. Па да се једе само оно што је на столу, односно да се не иде испод досадашњег нивоа интеграције. Друга је опција да Брисел не нуди јела по жељи, већ само избор између два јела: прво је савезна држава са заједничком валутом, војском и привредном политиком, друга опција је савез држава и у њему би били данашњи састојци ЕУ. То је Европа концентричних кругова, или ЕУ променљиве геометрије, за шта се залажу Французи, а што изазива оштре полемике у Великој Британији. Наиме, Британци кажу: „Европа да, федерализам не“. Британци не верују у Сједињене Европске Државе и врло су амбивалентни према евру.

Европа је данас у дилеми којим путем даље: уставна криза ЕУ, буџетска криза, криза евра, дугогодишња криза око Турске, најновија грчка и италијанска криза, склеротичне националне економије, рекордна незапосленост, све је то блаженство за евроскептике. Немачко-француски мотор све теже вуче све тежу каросерију са све већим бројем блажено-безбрижних путника. Док се Немци и Французи упињу да спасу што се спасти може, у те две земље све је већа криза поверења у институције, криза политичких странака које традиционално владају. И Немци и Французи због ЕУ касне са домаћим реформама, док популистичке странке користе страхове и освајају терен. Европска унија као да стари, добија боре и пре него што је успела да одрасте.

Хоћемо ли 9. децембра постати кандидати за ту исту ЕУ, или ћемо још чекати, тек једно је сигурно: Србија треба да се спреми на дуже чекање за пуноправни улазак. Зависи од тога како нас виде из Брисела: као полупуну чашу или полупразну чашу. Имамо ли „мишиће“ за улазак у ЕУ или немамо? Ако се чекање Србије за кандидатуру и улазак у ЕУ одужи само због тога што унија још не може да доведе своју кућу у ред, онда је то велика грешка Брисела, јер савршени модел ЕУ никада и неће бити изграђен.

Заправо, боље је имати једну несавршену, али свеобухватну ЕУ него један мањи ексклузивни клуб који је окружен нерасположеним државама око њега. А Србија на свом путу ка ЕУ треба да иде преко привредних реформи, социјалне кохезије, правне државе, путем иновација и знања. И без громогласних фанфара о могућем смаку света 9. децембра.

(Политика)