Бура која се у Србији изненада дигла када је Александар Конузин поздравио скуп напредњака у Нишу, исто је тако изненада стала чим је Министарство спољних послова Русије тврдо стало уз свог амбасадора. Ту бих ја ставио тачку, речи су којим је Борис Тадић већ сутрадан окончао јавну полемику.

Претходно је, међутим, „пресекао дете напола“. Председник је мало дао за право Русима („уобичајена је пракса да дипломате присуствују страначким скуповима“), а мало својим коалиционим партнерима Ненаду Чанку и Вуку Драшковићу, свом Божи Ђелићу те свом најдрачем опозиционару Чедомиру Јовановићу („није уобичајена пракса да дипломате говоре на страначким скуповима“).

Читалац ће се сетити библијске легенде о краљу Соломону, који је праву дететову мајку открио тако што је тобож озбиљно предложио да се дете пресече напола и подели двема женама које су се обе заклињале да су га родиле. Није, дабоме, „пресецање детета напола“ постало синоним мудрог, „соломонског“ решења: мудар је трик који је Соломону помогао да утврди која од две жене говори истину.

У чему је онда председникова мудрост? Мисли ли и он да се амбасадор Конузин меша у унутрашње послове Србије? Је ли његова млака критика Конузина, то јест његова млака подршка сопственој политичкој опцији, највише што он има да да? Брани ли, макар и млако, суверенитет државе коју персонификује, из принципа, или му смета једино оно мешање које иде у корист његових политичких противника?

Ова питања имају смисла тим пре што је Србија земља на чијем је примеру Запад ван закона стављао сам принцип Уједињених нација о забрани мешања држава (или „група држава“) у унутрашње послове суверених земаља.

Југославија је 1999. године бомбардована како би била присиљена да се повуче са дела сопствене територије, а британски међународни правни експерти накнадно су то прогласили „легитимним, иако нелегалним“ мешањем у унутрашње послове СРЈ.

И пре, а нарочито после пада Слободана Милошевића, западни су се амбасадори отворено мешали у унутрашње политичке односе у Србији, промовишући и протежирајући своје фаворите, а критикујући и стављајући на црне листе политичаре који им нису били по вољи. После избора 2008. године, читава је једна мала војска дипломата и чиновника западних установа и влада свесрдно помагала састављање проевропске владе на челу са Демократском странком. Наши западни пријатељи јавности су саопштавали своје жеље у погледу састава владајуће коалиције, а својим контактима из проевропског блока саветовали су да буду спремни на значајне кадровске и материјалне уступке појединцима у коалицији окупљеној око СПС-а.

Није Србија, дабоме, једина земља у којој се тако нешто дешава: остао је запамћен преседан који је још 1992. успоставио амерички амбасадор у

Албанији Вилијам Рајерсон, који се током целе изборне кампање на скуповима пењао на подијум заједно са Саљијем Беришом. Бериша је тако јавно верификован као „амерички кандидат“ а после његовог тријумфа, америчка амбасада још две године није пристајала ни да се сретне са опозиционим политичарима.

Домаћа јавност тек је поводом Александра Конузина обавештена да у Бечкој конвенцији о дипломатским односима из 1961. године постоји једна реченица у члану 41. о томе како дипломате имају „обавезу да се не мешају у унутрашње послове“ земље домаћина. Конвенција је иначе релативно кратка, па су они који су стигли до члана 41. вероватно могли да прочитају и члан 29, у ком пише да држава домаћин мора према дипломати да се понаша „са дужним поштовањем“, те да мора да „подузме одговарајуће мере како би спречила било који напад на његову личност, слободу или достојанство“. Тешко је, дабоме, рећи на који би начин држава домаћин могла да спречи да се у емисији која иде уживо (као у „Утиску недеље“ на ТВ Б92) појави гост који ће о руском амбасадору говорити са крајњом поругом, називати га добро увежбаним КГБ шпијуном и особом коју прождиру валови српског национализма (Ненад Чанак). Али, осим што није спречила, српска власт то није ни лечила, па је изостало и било какво јавно упозорење да се неко не огреши о дигнитет Александра Конузина. Њега је, на крају, осим руске дипломатије, бранила још само српска опозиција, свакако, из својих интереса.

Просечном грађанину је јасно да проевропска и прозападна власт у Србији не сме да критикује ни западне амбасадоре ни западне владе, па то од ње нико и не очекује. Из америчких дипломатских депеша које су процуреле посредством Викиликса сазнали смо да наше западне савезнике неописиво иритира већ и то што Србија брани своје право на Косово тако што наговара друге државе да се одупру америчком притиску да признају Косово. Брисел и Вашингтон Београду великодушно признају право да службено не призна Косово, али им смета чак и када Србија по свету трага за савезницима.

А најбољи српски савезник, када је Косово у питању, су Руси. Они су ти чији вето у Савету безбедности дели Косово од коначног међународног тријумфа, столице у Уједињеним нацијама. Они су ти који одржавају у животу УН Резолуцију 1244, која Србији признаје макар и окрњени суверенитет на Косову. Та столица и та резолуција, уз Србе на северу Косова, једини су разлози због којих Косово још није „права држава“, у стварном животу и по међународном праву.

Ако је одбрана права на Косово заиста српски државни интерес и приоритет, ако су Руси главни српски савезници у одбрани главног српског националног интереса, онда је несхватљиво ово што се дешава Конузину. Зашто је њему забрањено оно што се толерише сваком западном изасланику у Србији, пред којим домаћи политичари каткад дрхте „као војници пред строгим капларом“? Не чува нам Русија џак кромпира у Савету безбедности, већ највећу драгоценост.

То је драгоценост коју нећемо моћи да сачувамо тако што ћемо је пресећи напола.

(Независне новине)