Ој, народе!
Заклињем те у знамења,
У огњишта, плуг очева,
… Мирис хлеба и мајчино млеко!

Не дај да ти децу крсте
Самозванци и торбари,
За врч глиба позлаћеног
И шљокица сваке врсте.

Не дај, да ти корен деле
И уз осмех јадом напајају,
У потаји тамјан убијају,
Ураслог у праговима!

Не дај гробља дедовине,
Што стражаре вековима!
Ох Господе! Зар не видиш
Да ти опет разапињу Сина?

Аутор: Слободанка М. Антић