Још у време социјализма долазио сам у Београд по ињекцију оптимизма. Мени је овде дух културе, живота, дружења увек био бољи, интензивнији и дражи него загребачка учмалост. Додуше, кад то кажем, у Београду неки ми и данас тврде обрнуто, да је у Загребу боље. Ја увек тражим боље а не лошије код наших суседа, које сматрам браћом.

По нову ињекцију оптимизма, познати загребачки критичар, есејиста и полемичар Игор Мандић (1939) дошао је на београдски Сајам књига. А домаћину је узвратио креативношћу, позитивном енергијом и духом, промовишући два своја нова дела: „Кај сте писали, бре? Шта сте написали, бре?“ („Службени гласник“) и у једном тому објављене две књиге, са два лица „Заузето, Хрват“ и „Слобода лајања“ („Профил“).

– Једна друга врста оптимизма ми је овде увек била потребна, а то је ињекција идејног, политичког, филозофског, дисидентског отпора ондашњем систему – објашњава Мандић. – Иако формално нисам био члан припадао сам оној групи уз Љубу Тадића, Добрицу Ћосића, Косту Чавошког, Војислава Коштуницу и остале који су заступали идеје антикомунизма и вишепартијског система. У Хрватској нисам могао да нађем ниједног саговорника, јер је тамо антикомунизам био националистички. Тога сам се грозио. И сад се грозим тога.

* Бежећи од комунистичког тоталитарног система у обећани капиталистички рај, да ли смо из тог претходног система одбацили оно што је било добро?

– Са прљавом водом из корита смо избацили и дете. Ту народну пословицу је Јосип Броз први цитирао. Интерес капитала, који је распоређен према кликама и групама, одузео је свест о социјалној равноправности међу радним људима. У Хрватској не постоји радничка класа. Радник је преименован у „дјелатника“. Толико су у раном периоду туђманизма мрзели све из социјализма, па су и речи мењали. Али, догађало се нешто што ни Шекспир, ни Умберто Еко не би могли објаснити: променом назива мењала се и сама суштина појма. Иако практично имамо раднике, који по улици копају канале, радничка класа свесно је пребачена у глупаву руљу. Системско заглупљивање народа дало је свој плод. Кад наши нови лидери чују реч класа и класна борба хватају се за главу и чупају косу.

* Да ли нове демократије на Балкану болују од сличних болести?

– Демократија је дала свима по мало и то лажно. Изашла је на нудистичку плажу и само показује властиту голотињу, али никоме не даје за право ни да је злоупотребљава нити она икога воли. Само се увече враћа свом љубавнику капиталу.

* Партије у Србији и у Хрватској, чини се, задржале су исту матрицу као и некадашњи Савез комуниста…

– У Хрватској се КПХ зове ХДЗ. Осамдесет одсто једне усташке странке у Хрватској дошло је као кадар из СК и тако је направљена са великим Н, Неоусташка реконкиста на челу са шефицом комуниста.

* А у чему је разлика?

– Та једна партија, СК, била је толико велика и можда нисмо видели све њене пипке, од врха до дна, али сад су ове банде, клике које се боре за новац и позиције пуно видљивије. Та чувена тврдња да све државе на свету имају своју мафију је код нас обрнута. Овде мафија има своју државу. То не кажем само ја, то је сто пута већ понављано.

* Балканске елите су се последњих година бесрамно обогатиле, а народ изгубио. Могу ли се ствари иоле поправити?

– Никако. Једино да све похапсиш и отераш на доживотну робију. И да им све отмеш! Али, то је онда социјална и политичка револуција, која са собом повлачи масовне жртве. Уколико би и постојала унутрашња сила да то изведе, наишла би на страховити отпор Европе и света. Више није исто као некада, зависимо од реаговања страних сила, а нарочито од агентура, које су нас растуриле. И дан-данас делују међу нама и управљају разним дешавањима, као и питањем Косова.

* Имате врло јасан став по питању Косова.

– То је земља отета српској целини.

* Тврдите и да је извршен намеран прогон Срба из Хрватске, а да је Туђман избегао Хаг. Како ће историја томе судити?

– Историја ће сигурно судити томе. Милом, или силом – биће пресуђено. Јесу ли Турци после пет векова истерани из Србије? А сад гледате турске сапунице сваки дан. Они су силом истерани, милом су се вратили. Када су Срби у Хрватској у питању, потребна је велика воља и велики новац. И с једне и с друге стране. Хрватска је ту највише дужна, мора платити оно што је уништила, што је отела. Отето проклето се једном мора вратити.

* Својевремено сте отворили и питање „домовинског рата“, као грађанског рата…

– Могу га звати отаџбински, домовински, пионирски, сенилни, мени је свеједно. Ја знам да је то био грађански рат на теренима Југославије. Као главни уредник „Вјесника“, почетком 2000, хтео сам да се кроз једну масовну анкету, у којој би учествовало што више интелектуалаца, проговори о смислу и карактеру тог рата и о „Олуји“. Да ли је она била заиста легитимна акција, или смишљен злочиначки чин прогона једног народа? Стигао сам да објавим два-три текста. Пошто је то било светогрђе, сменила ме коалиција СДП-оваца, са једним Рачаном на челу.

* Чини се да тема грађанског рата није до краја отворена ни у једној од бивших република Југославије…

– Треба уважити и то да у Србији постоји отпор редефиницији тог рата и улоге Србије у „прекограничким“ сукобима. Чињеница је да је војска која се сматрала српском, мада то није била, него ЈНА, прешла границу Србије и Хрватске на хрватску страну, а да се обрнуто није догађало. Сама та чињеница је позната и банална, а смисао и значење тога нису баш војно-политички до краја разбистрени.

* Зашто је ваша изјава на комеморацији у логору Јадовно изазвала полемике?

– У Јадовну је постојао један ужасни рани усташки логор, односно јама. На питање српског недељника „Новости“ из Загреба зашто сам дошао, одговорио сам: „Из срама.“ Од ужаса и беса што тај усташки менталитет још траје у неким слојевима народа. Хтео сам да покажем нешто друго, да постоје људи који се опиру усташком менталитету.

* Како тумачите што о најосетљивијим друштвеним питањима последњих година интелектуална елита – ћути?

– То је најслабији слој у свакој култури. И курве имају неко становиште и неку личност, док су интелектуалци већином слабићи, поводљивци. Не желим да будем препотентан и да процењујем паушално, јер би и мени могли да пребаце нешто слично. Интелектуалци су корисни сваком режиму, они су потребни као једна врста идејнога премаза, они дају стајлинг систему. Зато морају бити неговани, углађени, јер одређују неке интелектуалне и духовне моде. Корисни су чак и када су преверице и потурице, без обзира којој нацији припадају. Интелектуалци су, додуше, сиротиња, тешко им је замерити и то што жуде за неком малом користи и ту и тамо скрену са правих линија. Само свеци и магарци иду право, а ми обични људи не можемо, врлудамо.

* Шта данас значи бити интелектуално храбар?

– То, прво, значи одупрети се идеји да је приватна својина света. Затим, заступати став да су националне границе бесмислене и да их треба уклонити. Храбар би био и онај који би поставио поново неки просвећени самоуправни апсолутизам. То је мало у супротности са мојим претходним идејама о вишепартијству, али мноштво партија у нашим земљицама стварно изазива утисак бордела. Премале су то земље за толико партија, за толико новина, телевизија и куплераја.

* Једном сте рекли да се Срби и Хрвати „могу европеизирати само ако се стопе без граница“?

– Ја мислим, тврдим, желим, не знам шта је глупље од тога, да можемо постати прави Европљани само ако руку под руку, као браћа, уђемо у Европу. Ја сам то „брате, бре“ чак и ставио у наслов своје нове књиге. Јер право значење мог наслова „Шта сте написали, бре?“ јесте „Шта сте написали, браћо?“.

* Да ли можемо после свега лошег што се догодило да нађемо те заједничке тачке? Шта су оне?

– Наше словенство. Наше прасловенство. Ми смо још пре доласка на ове терене били заједничка племена. После се раздвојили, што је природно. Једна породица је отишла овамо, друга тамо. Ујединиле су се у мање заједнице, веће, средње, нашле своје вође, попове, трговце, своднике, ратнике. Али оно заједничко, крвно – остало. Ми смо иста крвна група, без обзира на ове модерне генетичаре, који нас сад истражују. Они измишљају свашта, да смо из Украјине, Исланда. Можда и гени јесу, али народну сеобу Словена још нико није побио, иако су покушавали са тим келтским и другим теоријама.

(Вечерње новости)