У америчкој спољној политици одувек је била присутна одређена врста каубојштине. Уосталом, чувене потернице прикуцане на доксатима салуна диљем Дивљег запада део су историјске и цивилизацијске традиције Америке.

Некада су егзекуцију над одметницима, по кратком поступку, вршили шерифи или ловци на уцењене људске главе, док су касније ту улогу на светском плану преузеле крстареће ракете, невидљиви авиони и беспилотне летелице. Без суђење и без пресуде.

Не знам је ли државна секретарка САД госпођа Хилари Клинтон заиста изјавила „да ће САД наставити војно да помажу нове власти у Либији све док се не пронађе пуковник Моамер Гадафи жив или мртав”. Не знам,јер када је госпођа Клинтон у питању, њене изјаве подложне су каснијој ревизији. Сетимо се само оне трагично опасне ситуације на аеродрому Тузла где је госпођа Клинтон била наводно изложена ватри српских снајпера. После се испоставило да је била дочекана од групе малишана са цвећем у рукама, о чему је сведочио ТВ снимак.

Елем, сада госпођа Клинтон расписује јавну америчку потерницу за пуковником Гадафијем. Никада у историји дипломатије међународна потерница није објављена на тако високом нивоу, тако директно и без имало скрупула.

Авијација НАТО-а бомбардовала је резиденцију пуковника Гадафија у Триполију 78 пута, али су функционери НАТО-асваки пут наглашавали да им у том бомбардовању „није био циљ да убију Гадафија, већ да заштите животе цивила”.

Вероватно да заштите животе цивила у резиденцији. Па су је зато 78 пута бомбардовали. Као некада у Вијетнаму, „сравнили смо то село да бисмо га спасли”. Од кога? Вероватно од „црвених”.

У најжешћој фази хладног рата Америка је више пута покушала да убије Фидела Кастра. Како су сви ти покушаји доживели фијаско и како се то неповољно рефлектовало на међународни имиџ САД, то је Конгрес донео акт којим се забрањују атентати на стране државнике, акт у којем се Пентагону и обавештајним службама забрањују све активности које су усмерене ка физичкој ликвидацији иностраних државника.

Неколико деценија САД су се придржавале тог акта, да би то било напуштено када је 1999. у ноћном бомбардовању била погођена резиденција Слободана Милошевића. Акт Конгреса као да никада није ни постојао.

Није спорно да је Моамер Гадафи био једна врста диктатора и да није нежно поступао према својим опонентима. У Вашингтону су све то добро знали и Гадафи је за компанију из Ленглија неколико година био добар момак, јер им је давао одличне податке о Ал Каиди у северној Африци, сарађивао је са ЦИА.

Има ли данас у арапском свету диктатора који суровије владају и више убијају своје грађане него што је то чинио Гадафи, а да су и даље амерички пријатељи, савезници и сарадници? Наравно да има. Но, то доводи у страшну дилему све америчке савезнике, сараднике и пријатеље – јер никад не знаш када ће те они у Вашингтону „отпилити”. И послати ти свилен гајтан.

(Политика)