Четници, Швабе и Фашисти

Објављено: Октобар 7, 2011| Ведрана Рудан

Не пратим што се збива на засједању Сабора али понекад до мене ипак допре одјек неке турбо фрке. Чујем, ових дана, у Сабору је једна хадезеовска пијандура неке есдепеовце, наводно чистокрве Хрвате, прогласила “Србима” и тако их смртно увриједила.

Не кужим, колико је прошло од рата? Једно двадесет година сигурно? Још су нам “Срби” непријатељи? Кад некога данас желимо увриједити онда му кажемо да је “Србин” па и онда кад се човјек зове Хрвоје Хрватин? Невјеројатно. Ни деведесетих није било тако.

Ако се сјећате, а сигурно се сјећате, предсједник Туђман је имао два унука, Синишу и Деана. Ти клинци су тада, а и данас су, били Срби, оно баш Срби, не “Срби”. Па ипак у Сабору нитко то није ставио на дневни ред. Нису избачени из школе. Кућа им није запаљена. Бакица им није бачена у бунар. Њиховој мајци чланови тадашњег ХДЗ-а нису обријали главу ни жену уваљали у катран па додали мало перја како су то, неко кратко вријеме, чинили Французи Францускињама које су се туцале са Нијемцима.

Желим рећи, пред двадесет смо година, ми Хрвати, били толерантнији него данас.  Некад, кад сам ја била дјевојчица, све је било другачије. Одрастала сам у Мошћеничкој Драги, најљепшем мјесту на свијету. Давне шездесет и неке сви су мјештани, па тако и моји родитељи, своје спаваће собе изнајмљивали “Швабама”, како смо ми тада звали Нијемце и “Фашистима”, то су били Талијани.

Сјећам се да су моја нона, мој отац и моја мајка, бивши партизани, знали испод ока погледавати на “Швабу” без ноге или руке. Не би им се свидјело ни кад би у соби ујутро, док је “Шваба” био на плажи, налетјели на протезу. Нона би увијек рекла: “Сигурно је ногу оставио у Југославији.” И на томе би стало.

Моја је породица имала планове. Направити боље купатило, уредити конобу, купити барку. Ја сам се надала да ћу преко ноћи постати љепотица попут Бригитте Бардот а онда глумица. Свима нам се смијешила лијепа будућност. На плажи смо, ми дјеца, од “Шваба” посуђивали “луфтмадраце” и на њима проводили сате и сате док су “Швабе” пливале без додатне опреме.

У школи смо, нећете вјеровати, већ у четвртом разреду учили швапски који се у школи звао “њемачки”.  Колико смо двадесет година након Другог свјетског рата, ми Дражани, били беневолентни према непријатељима говори податак да смо спавали у конобама док су се хорде злотвора башкариле у нашим креветима.

Јест да смо ми цурице понекад некој Швабици знале украси најлонке или своја пазуха пошприцати непријатељским парфемом, нисмо знале да парфем нема што радити под пазухом, али…И још смо, то је из данашње перспективе пијаних хадезеоваца оно најстрашније, од прљавих, крвавих швапских и фашистичких пара дизали катове на кућама, куповали аутомобиле и викендице и дезодоранс 8×4.

Били смо издајице своје домовине коју смо, како апсурдо, управо издајом чинили љепшим мјестом за живот. Не пада ми на крај памети заговарати суживот са четницима којих још увијек има у Најљепшој Нашој. Напротив, убиј, убиј Србина! И ја сам се промијенила.

Али, ето, кад се сјетим свога дјетињства… Можда би нам ипак свима било боље да заборавимо прошлост и окренемо се свијетлој будућности? Да, имате право. Нисмо ми данас другачији од наших очева и мајки из шездесет и неке. И они су онда били пуни мржње онако како смо ми то данас. Али и наде. То нас разликује. У нама наде у боље сутра нема. Зато, хвала богу, имамо четнике, имамо Србе, имамо врбе. И то је све што имамо.