„Звона звоне добоши лупају, сељаци се код општине скупљају

па питају председника свога – кака је сад голема невоља“

(Народна песма из 1913. године)

Радо Србин иде у војнике – ко зна ко је, када и којим поводом први пут
изговорио реченицу која данас има снагу и значај осведочене антрополошке
особености и традиционалне српске пословичности.

На раскрсници балканских путева којима су моћни и силни желели да прођу кад
им се ћефне, Срби су кроз векове имали више гробова и сахрана него прангија у
славу рађања, што демографска слика српске стварности драстично показује.
Пословична склоност ка забораву свегашто се није догодило прекјуче, па и на
ратне сукобе, размирице, братоубилаштва и сваколика страдања народа који се
налази на крајњем југозападном ободу православља – трагично је освежена
последњом софтверском показном вежбом силе,бахатости и дисциплиновања Срба у
агресији НАТО-а на Србију пре нешто више од једне деценије.

У последње време уочљиво је да они који изручују тоне бомби на народе који
доле на земљи беспомоћно гамижу – реч агресија замењују речју кампања. Ми смо
свој смртоносни пакет добили под ексклузивним маркетиншким називом Милосрдни
анђео, далеко им красна кућа, чију благост ће драстично и трауматично памтити
генерације српске деце које и данас пишају у гаће.

На трагичном списку страдалих и изгинулих у великим ратовима двадесетог века
држимо се веома високо, одмах иза Руса и Пољака, несразмерно и драстично више од
волумена српског националног корпуса и сваке очекиване статистике, ако се не
рачуна трагична судбинаЈевреја у Другом светском рату.Осим дрвеног обичаја
лапотирања у источној Србији, који баца сумњу да можда имамо некакве везе са
Индијанцима – уз факат да као народ немамо никакве менталне,традиционалне и
паганске конекције са јапанским камиказама и харикиријем, да се човек запита
због чега смо као народ толико склони погибијама – до самоуништења? Кад се све
сабере, застрашујуће је сазнање колико је милиона Срба којима је ратом прекраћен
живот!?

У катастрофалном расплету југословенске драме, у утркивању бивше браће и
наших садашњих комшија ко ће се пре додворити господарима са запада – као
кандидату за упис у последњуклупу цивилизованог идоминантног друштва, које се
одржава прекомерним штампањем долара или шпрајцовањем накривљених економија
милијардама евра – данас нам се перманентно намеће кривица и стид губитника.

И док се око наших расклиматаних плотова поготову са југа звецка оружјем,
српска демократска и званична државна политика никада не пропушта прилику а да
не каже да је Србија експлицитно опредељена за мир и добросуседску сарадњу.Сваки
мислећи Србин то данас мора подржати. Међутим,као политичком дилетанту и обичном
грађанину који се информише искључиво из новина које свако јутро купује са
млеком и хлебом – никада ми није постало јасно: Због чега много извикивана
европска доктрина у двадесетом веку о непроменљивости граница у Европи није
важила само за Србе и њихову државу? Чиме смо као народ заслужили тако драстичан
преседан? Видим да и легитимни представници народа у Прешеву и Бујановцу,
председници општина и страначки прваци албанских партија – најављују да би и они
могли да прогласе нешто уколико српска држава не буде добра и не удовољи неким
њиховим захтевима.

Ко је следећи ко ће, као да ломи трошну пројару,да одломи и одвоји део српске
земље? Ако до крајњих граница будемо принуђени, и ако се тако нешто буде десило–
смемо ли војнички да заштитимо своје вековне легитимне територије и елементарне
националне интересе? И ако смемо – ко ће то да уради?

Камо лепе среће да нам мир и благостање будусадашњост и будућност. Нама и
свима око нас. Да државе,народи и појединци тргују, друже се, привредно и
културно сарађују, да заједно раде и граде, да се жене и удају ма које нације и
вере били, да поштују свог и туђега Бога – да ратови остану само трагична
историјска заоставштина за коју никада неће посегнути ни ова, ни будуће
генерације Срба. Доста је било.

Да балканска ветрометина једном заувек постане оаза мира, толеранције,
разумевања и свеопште људскесреће. Управо сам на све ово мислио када сам пре
извесног времена гледао телевизијски пренос полагања заклетве и почасну смотру
дипломираних кадета потпоручника Војне академије.

Све је било умерено, смерно и достојанствено – чудесно, узбудљиво и
величанствено. Сетио сам се свог прадеде Обрена Бајића који је као редов погинуо
1915. године на одбрани Београда, негде на Дорћолу – у улици коју су много пута
преорале бомбе, а касније логични цивилизацијски просперитет и
инфраструктурни развој – коју никада нисам успео да нађем. Док сам гледао младост
и лепоту поносних младића и девојака којима је као школованим српским официрима
са најбољим патриотским залеђем намењено да буду образ и част свога народа –
уочио сам да су два кадета са најбољим и највишим оценама у генерацији сељаци.
Да су рођени, васпитавани и гајени на селу.Нисам се изненадио. Ем што су
најбољи, лепи су и стасити, танки као јабланови – да их Холивуд пожели. У јапији
српског сељака патриотизам и љубав премадомовини су снажна и доминантна
особеност која има одличја карактерне особине.

Док су од председника српске државе примали сабље на којима је, као некада
изгравирано – Не вади ме без повода, не враћај ме без части – удариле су
ми сузе на очи. Иверујем да нису само мени.