18 септембар 2011

„Ето, оче, њима је јако тешко. Њихов дух све више клоне, а осећају се као отписани пук мајора Драгутина Гавриловића.

Мало је оних који су своју нејач послали у централну Србију, а много је више пак оних који су сви спремни да својим телима, тачније – животима својим и својих најмилијих – бране вековна огњишта на нашој светој земљи Косову и Метохији.

У њима страх за живот овоземаљски као да више и не постоји и сви – као да су глинени голубови – су спремни на то да буду колатерална штета издајничког како Српског режима тако и кукавичје опозиције.

Иначе – на самом Јарињу – са стране централне Србије дешавања готово и да нема јер “наша“ полиција не дозвољава људству да приђе ка Јарињу нити да пође ка Космету. Али – ту треба мудар и инсистирати све док не пристану – позивавши се на права кретања, и на личну одговорност…

А са Косметске стране Јариња – збивања су поприлично напета. Народа нема довољно јер упада у апатију услед неимања подршке, и од умора – као да посустаје.

Такође, народ је – по мом мишљењу – недовољно организован и без правих и искрених вођа који им недостају.

Мањка им чак и свештеничка подршка на Јарињу, и тек ту и тамо се појави на блиц неко свештено лице ком тај назив баш и не пристаје…

Непријатељске снаге се метар по метар спуштају низ колски пут који води од пункта на Јарињу до иза паралелне шодер блокаде коју смо ми поставили, а тај пут је такођер – мада не баш нешто превише добро – исто шодером блокиран.

Није свеједно када НАТО војници спуштају жицу све ниже и ниже а онда потом поставе поруку „СТОП ИЛИ МИ БУДЕМО ПУЦАЛИ“ на њу, не због страха по овоземаљски живот него због свести да из сата у сат губиш метар по метар своје земље, образа и части, слободе, да губиш донкихотовску битку коју само Божијом Промишљу и Милошћу можемо добити у своју корист.

Успут – сваки пут када на неколико сати на то брдашце изнад Јариња – на ком је иначе и малено Србско гробље – слећу хелихоптери који довлаче што људство што – ко зна шта – народ се узбуни и отрчи до те жице постављене на стрмини брда између њих и нас…

Такође, туга је што међу немачким НАТО снагама има и Руских војника који – као део НАТО-а већ имају РФИД-чип у себи, и ту су – а ипак – и даље мисле да су Православни…

Јуче су долазиле 2 ТВ екипе из Русије. Са једним од њих сам поприлично и подуго поразговарала и тај разговор снимљен. Но, о том ћемо већ причати очи у очи.

Још увек ми је грч у грудима и не могу баш лако ни да дишем ни да јасно формулишем мисли о свему.

Под јако тескобним утиском сам и … Надам се да ове информације нису… неприличне…

Праштајте…

 Са Богом.“

 (Име и презиме наше Сестре- аутора овог текста су познати редакцији ФБР, писмо објављујемо у оригиналу, сагласношћу аутора)