Весна Веизовић

Данас ми је на ум пала једна парадоксална мисао, замисливши се дубоко и упоређујући двојицу људи, мада морам имати смелости да кажем двојицу „људи“, јер један је велики човек, један од највећих Срба  који је са собом читаву Србску војску повео на небо, извојевао највећу битку икад вођену и за собом оставио нову Србију, створио мит који нас је кроз векове одржао као небески и храбри народ на Балкану.Други човек је највећа срамота која се Србији икад десила, особа којој је највећа битка коју је водила битка за фотељу и новац , особа која је зарад сопствене себичности, не признавања глупости и не моћи успела да све оно што је онај велики човек урадио распрода и растури, укаља част целе нације и свету само својим поступцима и делима његове владе нас , свој народ представи као геноцидан, грешан, као најгоре варваре ,не образоване будале које ће продати и своју мајку за шаку долара.

Јуче на безбедносном  форуму  од мноштва вајних Срба само је један човек устао у одбрану Српства, изреволтиран поступцима наше владе и  прећуткивањем главног питања безбедности Срба на Косову и Косова, устао и искрено упитао „има ли овде Срба“. Руски амбасадор Александар Конзуин, највећи Србин међу учесницима Србима, у не верици да наша највиша власт иде толико далеко из страха од ко зна чега или кога , да на форуму чија је тема била глобална безбедност, што је још један у низу од мноштва политичких парадоска, јер да није тужно и жалосно било би смешно, одржавати у Београду форум о глобалној безбедности , где су се сместили све европски Србин до европског Србина, па траже решење ко мисице мира у свету а не могу у својој кући да пронађу решење .

И тог човека који је поставио забрањено питање  су јуче разапели сви медији као највећег грешника и скандал мајстора, већина у не верици због смелости са којом је помињао Косово као српско и неки тамо народ који треба заштиту ове државе. Ми смо у ситуацији која је из дана у дан све тежа, на тако нешто никога не треба ни подсећати , безизлазност и ставрни не пријатељи су на свком кораку, сами и препуштени антисрпској власти , тонемо ка нечему из чега нас само Бог може извући. Ситуацију на Косову не треба гледати кроз дневник, то је само почетак крајчања онемоћале Србије у сваком смислу. Прочитах коментар једне Српкиње којој је место баш уз Тадића на форуму мира у свету, која каже „ја не желим рат, зато треба да се Срби на Косову смире , шта ће нама Косово, ако ће нам коначно бити боље онда нека се коначно призна та независност“. На исти овакав, само прећутни став наше владе је и одреаговао руски амбасадор, који зна као и сваки Србин што зна, да кад гори срце Србије, кад се отима на свиреп и подмукао начин и то уз амин наше власти, да ниједан Лазарев потомак не сме да седи и гледа, не сме да прича празне приче већ да дела, како зна и уме. Ако човеку срце извадиш он умире, тако је и са земљама.

Данас је Косово, сутра је Рашка где се на очиглед власти мењају државни акти како како је коме воља, где се жртве сматрају злочинцем а злочинци себе називају жртвама, а ту је и Војводина која полако али сигурно сустиже нашу јужну покрајину.

На Косову тај народ није само бројка од 150 хиљада Срба, они су наше сестре и наша браћа, нама гледају у очи и у нас се уздају. Шта ми радимо?

Ретку прилику да нам неко искрено понуди помоћ и то са таквим жаром као што је то урадио Александар Конзуин, наша влада је је уместо да оберучке прихати помоћ изазвала у најмању руку дипломатски инцидент безобразно прекидајући амбасадора у току излагања. Да ли таква влада нама треба, влада која не сме ни да слуша док нека друга земља износи чињенице које могу помоћи српском народу, влада која је пред суд земаља које овог момента окупирају наше институције на северу покрајине, административне прелазе претварају у граничне прелазе , односно окупирају нашу земљу, извела хероје који су бранили ту земљу, јер је НАША, владе које је продала и оно што немамо, о лоповлуку, корупцији и издаји не би било краја писању. Ова власт је наш највећи проблем, све док имамо овакву и на овај начин орјентисану владу и председника који је срамота нашег народа ми можда и не треба да очекујемо никакав помак, надање и борбу за наше срце, за наше Косово.

Немојте на Косово гледати као на камен спотицања , већ га метафорично посматрајте као стену која ће нас уздићи даље и више од пропале уније, од задужења и пропасти, од лажи и уцена, ниједан човек и ниједан метар наше земље није вредан тог сатанског комплекса у који покушавају да нас увуку наши властодржци, тамо нема ни меда ни млека, то није Атлантида чији су фондови пуни новца који само нас чека и тамо је беда само на вишем нивоу, мало боље маскирана али беда је беда.

Оног момента који мора што пре да се деси, кад се са власти склони особа која каља образ и част Срба и Србије и кад дође неко ко је спреман да у души носи речи оног највећег Србина „ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним“. Ми данас смо на истом месту као и пре петсто година, ни мање ни више, пред непријатељем бројнијим и јачим али зато је и светиња и задужбина већа и од нас самих, изгубимо ли то изгубили смо себе.

Не могу чак ни да замислим у неком пародичном цртаћу ове свете речи које је цар Лазар изговорио пред Косовску битку да их изговара наш председник , јер сви знамо да за нас Србе и њега наша света земља никад неће имати исту тежину и да он никад неће стати на чело војске да је поведе у одбрану наше земље, решимо зато овај проблем , прихватајмо пријатељство од оних који су увек били на истој страни са нама, од оних православних народа који на Грачаницу и Дечане не гледају као зграду већ као Божије предворје.

.