Хиљаду је околности у којима бих жестоки наступ Александра Конузина могао да третирам као тежак дипломатски прекршај. И само једна у коме он то није био.Руски амбасадор је, наиме, у четвртак у Дому Војске међу стотину Срба сведочио сушту истину рекавши да „овде (у сали) нема никог ко брани интересе Србије“. Али постоји и хиљаду суштих истина о којима један страни амбасадор, држећи до пристојности у земљи домаћина, не сме да сведочи. И само једна о којој сме.

Ако ћемо поштено дакле, Конузин је направио озбиљан прекршај, али, ако ћемо једнако поштено, то што је већина Срба његов прекршај видела макар као слаби сноп светла на дну овог најгорег од свих светова – значи да је ту било и нечег много јачег, много већег и много важнијег. Чега?

Изабравши, ако је мој рачун добар, једну од милион могућности, Конузин је најпре показао колико је Србија земља где човек може да завуче руку у џак пун нечега и да из њега извуче оно друго. Али још важније је следеће: шта је био квалитет те истине о којој је сведочио да она постане једна од хиљаду истина на коју је имао право? Била је то истина коју ојађена Србија годинама чека на свом језику. Једна од оних без којих стоји заробљена у блату, убеђивана да је то блато цена коју мора да плати и да ће, само ако из блата покуша да изађе, већ видети како блато уме да буде благотворно чим се пореди с паклом. Затрпана и слуђена гомилом лажних дилема – Косово или Европа, слобода или хлеб, храброст или прогрес, патриотизам или живот – Србија је тог дана чула једну од реченица коју годинама ниједан Србин који би хтео и смео да је каже нема где да је каже а да би је остали чули. Да, то је била она истина која све Србе који нису спремни да је изговоре данас у овом свету изврнутог распела чини елитом обезбеђујући им све екране, сав углед и сву пажњу овог света. То је она реченица што би сваком српском политичару који би је напре резумео а онда и смео да изговори обезбедила мисију на земљи, већу од било чега што је икад могао да замисли. Наравно, уколико би је преживео.То је она мисао о слободи, која још није престала Србију да плаши, али је почела да је привлачи.

Ето, то је рекао Конузин. Али хајде најпре да видимо на каквом је то скупу добрих људи руски амбасадор направио инцидент. Реч је о Безбедносном форуму, који су у згради која служи на некадашњи понос српске војске организовале проНАТО невладине организације, и то истог дана кад је НАТО као запета пушка чекао одлуку да албанским цариницима обезбеди приступ на прелазима на Северу Косова. (Замислимо начас да су 1. септембра 1939. године пронемачке енглеске организације у Лондону организовале скуп на коме су разматрале учешће Британије у новом европском поретку и залагале се да Круна пре тога испуни све Хитлерове захтеве. И још да су успеле да наговоре Черчила да одржи уводни говор. Лудо?)

Јер ко је тог дана од наших бранио српске интересе? Наша европска узданица Тања Мишчевић, која пакује српску војску у мисије ЕУ, уверена како се копчамо на леђима и немамо појма да је у одбрамбеном смислу ЕУ исто што и НАТО? Можда Срђа Поповић, интернационална револуционарна бараба, поносна на свој посао где се за рачун и плату Империје бави скидањем влада по свету, наравно, пошто се доказао код куће? Или Душан Рељић, новинарски лумен чијих се текстова нико не сећа и који Србима годинама тумачи немачке захтеве и обрачунава им колико може да их кошта ако их не испуне? Или Соња Лихт, сива еминенција српске дипломатије од тренутка када тој истој дипломатији ниједна цена на европском путу земље више није била висока. Можда Маја Бобић из Европског покрета, или Иван Вејвода, човек задужен да из сенке Београду тумачи да су жеље Америке заправо заповести, чије извршење скупо кошта, а неизвршење још скупље. Или Соња Стојановић из Београдског центра за политику безбедности, што је тако леп и бениган назив за једну од овдашњи лобистичких НАТО агентура. Или Борис Тадић, први изабрани Србин у историји који није имао ништа против идеје да је Србија боља за свет што је гора за себе? Или сви они медијски угледници на грантовима и донацијама, којима је било тако непријатно кад је Конузин узео реч и направио инцидент, јер су знали да је та реч довољно гласна да је чак ни они из своје беде од новина не могу изоставити, док из дана у дан обрачунавају колико је Србији пара донирала ЕУ, наравно неповратно, а колико од Русије није добила ништа, с тим што никако да саберу колико је пута више одавде иста та ЕУ изнела, једнако неповратно.

Да ли је некад у српским „мејнстрим“ медијима неко оспорио кредибилитет ових угледника? Да ли је међу њих у четвртак био позван и неко од Срба ко би могао да каже и нешто друго, макар да би му се смејали како је заостао иза духа времена. Који би, на пример, могао да каже да су сви ти угледници обична вулгарна окупациона елита, чији је посао да убеди своје сународнике да је за њих најбоље оно што им желе њихови непријатељи. Који то најбоље аргументују тако што, ако Срби не дају све што им се тражи, ови угледници ће изгубити своје адуте да Србе штите пред светом и онда ће се свет овде стуштити и свима нам јебати мајку. Уосталом, да ли је окупациона елита икада и игде служила за нешто друго него да свом мученом народу каже да може и милом, а може и силом, па би то што нам они предлажу да буде милом ваљало схватити као чин њиховог високог пожртвованог патриотизма, тако конструктивног у односу на онај архаични, који каже да се своје има бранити.

У таквој фауни изговорена је бесна Конузинова реч, која се снажно забила у њихове уши показујући им да има неког ко види и разуме посао целе те елите, која јавно продаје сопстевени народ. И само тако изговорена Конузинова реч могла је да тако благотоворно делује на стотине хиљада Срба, који се више не дају примити на велике речи и крупна обећања. Да им макар мало буде топлије око срца кад су чули да има неко на свету ко гледа и разуме шта с њима ради њихова елита. Ето, то је вредност Конузиновог наступа. Рецимо и да је то био његов неконтролисани испад, како кажу жути; рецимо да је био мртав пијан, како су петак по граду причали невладиници, нека је било и све то – добро је урадио. Јер, макар на тренутак, Србији се учинило да није сама и да није луда што не верује овим бездушним мисионарима нове вере да ће, само ако их послуша и нестане и из живота и из историје – живети у најбољем од свих светова.

Зато је вредело чути Конузина, и зато је те речи које Србија годинама чека да буду изговорене ваљало чути, макар на енглеском, макар од човека који није наш. И шта је њихов ефекат? Замислите, када би било могуће, да се Конузин сутра после ове реченице пријави за изборе у Србији. Шта мислите колико би добио? Шта мислите да нађе неког бедног честитог Србина на улици, покаже на њега прстом и каже: „Ово је мој кандидат“? Мислите ли да би тај рђаво прошао? Наравно, иако има оних који ме разуверавају, не верујем да ће се Русија више мешати у српске изборе. Кажем више јер већ се умешала тако што – прво – не верујем да је амбасадор учинио нешто за шта није добио одобрење из Москве и – друго – тако што је свим борцима за власт дао озбиљан и тежак домаћи задатак. Неће се дакле овај пут избори добијати на економији и социјали, иначе би Млађа и Борис већ нашли десетак великих компанија из ЕУ, којима би Србију месецима варали и мазали. Неће се добити ни Косовом јер ми територију на Косову не контролишемо и његова добра не експлоатишемо. Косово има своју снагу тек кроз нашу жеђ за слободом и, како год јадни и бедни били, када кажемо једно – Косово, ми говоримо друго – слобода. Избори ће се добијати на речи о слободи и правди или – да будем сасвим прецизан – добиће их онај ко Србима, као Конузин, каже ту реч, ко успе да је преживи и ко тако увери Србе да је она стварна и да изван ње нема ничега, ни економије, ни посла, ни Косова. Ако се то не догоди, ако и после избора сви ови набројани угледници наставе са својим приредбама, на које, наравно, више неће звати Конузина, тада ћемо гледати Србију која ври, Србију која је схватила да јој се чекање није исплатило. Ако ми не верујете, онда организујте још један безбедносни форум, па међу ове који по форумима од Срба бране националне интересе, попут Вејводе и Поповића, пустите стотинак малинара или незапослених. Видећете шта ће бити. Зато је Конузин био важан. Он је рекао реч и преживео је. Показао је правац и још увек има руку. Варате се, није то био правац Русије, још мање ЕУ. Био је то правац на коме Србија има шансу само ако одбрана интереса државе и народа постане легитимна, макар онолико колико је свакоме од нас или од ових угледника са којима се Конузин обрачунао, легитиман лични интерес или интерес његове породице. Ништа више од тога.