Тешко је замислити шта се још може десити Србима па да то произведе освјешћивање „наше” парламентарне „жуте” опозиције. Судбина српског језика није их превише потресла, нити скренула са „европског курса”. Када ускоро на ред дође Српска православна црква вјероватно ће се правдати немијешањем политике, односно државе и цркве. Као да у овој земљи постоји, сем политике, икаква слична профитабилна дјелатност.

Жута опозиција у Црној Гори је бранила и одбранила српски језик баш као и њени ментори из власти у Србији Косово и Метохију. Домаћа опозиција углавном годинама „брани” Србе под утицајем међународних фактора и србијанских власти. Петнаест пуних година таква опозиција није забиљежила ни један једини успјех. Ређали су се порази – све је успјела да изгуби, од државе, преко свих избора, до језика. Доста је више испразне скупштинске реторике, намјештених политичких сеанси и унапријед режираних улога!

У таквим околностима, најлакше је кривицу свалити на другога. Након позива Српског националног савјета Социјалистичкој народној партији и Новој српској демократији да напусте институције система и да се ван њих боре за статус српског језика јер је и он постао ванинституционалан, означили су Српски национални савјет као некога ко штети интересима Срба. Мисле да је народ заборавио да су некада само због ТВ преноса бојкотовали рад Скупштине, а данас то не могу, или не смију да ураде због српског језика!

Овога пута су хтјели бојкот наставе, али под условом да га неко други предводи, како би опрали руке, јер су знали да Демократска партија социјалиста, Социјал демократска партија и странке мањинских народа имају спремљен пакет мјера као одговор на бојкот. Зато је „жута” опозиција реаговала „планом Б”. Сакрили су се иза невладиних организација, злоупотребљавајући малољетнике, родитеље, ученике… да би се спасили одговорности. Обзиром да господа имају посланичке мандате и имунитете, требали су сами да дијеле флајере и друге материјеле са позивом на бојкот. Међутим – не, жртва није за њих, искључиво су посвећени убирању политичких поена. Важно је да су дозволили да Покрет за промјене буде медијатор и портпарол преговора власти и опозиције, иако је управо Медојевићева партија највећи кривац за муке српског језика.

Како год, погрешно су процијенили да је политички корисно да спочитају Српском националном савјету средства која добијамо у складу са законом и уставом које је изгласао њихов актуелни коалициони партнер и која представљају само дјелић средстава које Срби улажу у буџет Црне Горе. Они и њихови „жути” ментори из наше матице Србије ништа нијесу направили за српски народ. А могли су! Српски национални савјет направио је колико је могао. Да је матица Србија за Србе у Црној Гори направила толико, био би то подвиг са којим би се „жути“ министри и савјетници предсједника, Срећковићи и Ђорђевићи, фалили као својим највећим успјехом.

А, да – „успјели” су да угасе Српску листу, Српску народну странку, Глас Црногорца, Исток, довели су Србе до тога да немају статус у Црној Гори. Као што су некада ударали на Вијеће народних скупштина, касније Српско народно вијеће, данас ударају на Српски национални савјет, само зато што се залажемо за српске интеграције и јединство Срба у Црној Гори.