Када сам поставивши питање ко има већа права у Србији деца или ЛГБТ популација добила одговор на свој текст да мешам „бабе и жабе“, опет сам се запитала да ли је могуће да неко не жели да види очигледну везу и јасан узрок смањења наталитета појавом све већег броја разних НВО које промовишу права жена и хомосексуалне заједнице у Србији.
Највећи заговарачи права жена на абортус и уједно промовисање ЛГБТ популације јесу свакако Жене у црном, Лабрис,Хелсиншки одбор за људска права у Србији и још многе друге организације које под маском права жена на самосталну одлуку о репродукцији заправо испуњавају задатке добијене од својих европских финансијера , односно смањење наталитета у Србији.
Бацивши поглед ту и тамо на њихове сајтове где је већина тема слобода жена, право на самосталну одлуку, понос због настраног сексуалног опредељења наишла сам на мноштво текстова где се реч „мајка“ сматра погрдном за једну жену,  да жена не треба да буде мајка уколико то не жели и та одлука о немајчинству се високо цени у њуховом окружењу.
Ми остали ненормални патриоте који говоримо да је свака жена предодређена да буде мајка и да је мајчинство најлепша ствар у животу једне жене смо по речима Сташе Зајовић најобичнији преваранти који играмо на непостојећу белу кугу и малтретирамо жене тако што их терамо да рађају децу, посебно тиме што је држава нашла себи за право да  донесе један не нормалан и не моралан закон о финансијској подршци породицама који представља атак на слободу жена. Да не прочитах не бих ни ја веровала, зато ћу приложити цитат текста „жене стварају мир“са сајта жена у црном :
Феминистички приступ демографској политици (Сташа Зајовић, Београд);

– контрола репродуктивне способности жена (рађања) представља један од стубова патријархата , контроле над женама ;
– кратка еволуција идеје популационе политике све до позива женама српске нације на «материнску мобилизацију» («спасити» нацију од одумирања, тј. од «беле куге») у Србији почетком 90-их година, што је представљало психолошку припрему за рат; раздвајање жена на етничкој основи; касније се оваква реторика претворила у ратнохушкашку пропаганду («рађати синове» из патриотских мотива);
– популациона политика као систем мера којима се подстиче или ограничава рађање (пронаталитетна или антинаталитетна) за потребе одређене државе , нације, расе, класе, има мизогини, расистички, агресивни карактер; насупрот популационој политици, репродуктивна права подразумевају право жена да самостално одлуче о рађању или нерађању; право жена на легалан абортус; на поуздану и нешкодљиву контрацепцију, укратко, право жена на избор;
– закон о финансијској подршци породицама (април 2002) представља атак на слободу жена, јер своди идентитет жене на улогу мајке, заговара рађање за потребе државе и нације (увођење административних мера за повећање наталитета) и може да подстакне етничку нетрпељивост јер је популациони раст код мањинских народа ( албанског, ромског и бошњачког) виши.