SERIJAL PRESSA – KAKO ŽIVE RADNICI… Izrabljivanje u Crvenom krstu: Posle torture na poslu zavrŠio u bolnici…

Muka – Nebojša Tašković iz Bujanovca u magacinu radio od četiri ujutru do osam uveče. Smršao deset kilograma, razboleo se, a kada se vratio na posao, na svom radnom mestu zatekao je – novog radnika

Položaj radnika u Srbiji toliko je srozan da su oni primorani da pristaju na sve i trpe prave torture. Koliko su se gazde i šefovi osilili najbolje svedoče stotine poziva i pisama koje smo dobili od početka serijala tekstova o bahatim poslodavcima, koji bednim sumama plaćaju poniženu radnu snagu, iskorišćavaju je, teraju da radi u nehumanim uslovima…

Najviše obespravljenih radnika ima na jugu Srbije, gde su ljudi prinuđeni da za svega nekoliko hiljada dinara mesečno preživljavaju pravi pakao.

Nebojša Tašković (39) iz Bujanovca odlučio je da za Press, bez skrivanja iza inicijala, ispriča šokantnu ispovest o torturi koju je preživeo radeći u tamošnjem Crvenom krstu. Za mesečnu platu od 10.000 dinara radio je po 15 sati dnevno bez ijednog dana odmora, trpeo pritisak i na kraju ostao bez posla, ali i zdravlja.

Trpeo zbog porodice

– Redovno čitam vaš serijal i tačno sam prošao kroz sve ono o čemu govorite. Odlučio sam da progovorim, da svi znaju kako poslodavci mogu biti bahati i onda kada se prima plata od države. Ja više nemam šta da izgubim, ostao sam bez posla i na kraju sam morao da pravdu potražim na sudu – započinje tešku priču Nebojša.

U Crvenom krstu počeo je da radi u decembru 2007. Bio je presrećan jer će se uvećati skromni budžet njegove porodice, koja je živela kao podstanar.

– Od 1. januara 2008. bio sam jedini magacioner. Punih 40 dana odlazio sam na posao u četiri ujutru i dolazio kuću u sedam-osam popodne, a ponekad i u deset sati uveče. Bio sam iscrpljen do iznemoglosti. Smršao sam deset kilograma, ali iz straha da ne ostanem bez posla ćutao sam. Rečeno mi je da će mi prekovremeni rad biti isplaćen – priča Nebojša.

Kako tvrdi, imao je oko 360 radnih sati mesečno. Prekovremeni rad mu nije u potpunosti isplaćen, a on završava u bolnici zbog iscrpljenosti.

– U novembru iste godine ponovo sam ostao bez kolege i ponovo mi se nalaže da radim po ceo dan. Pokušao sam da razgovaram sa sekretarom, ali on je uvek bio navodno prezauzet. Na kraju sam uspeo da ga jedne večeri sretnem na izlazu iz kancelarije. Plakao sam, molio ga i preklinjao da mi da dva slobodna dana, da se naspavam. Imao sam utisak da ću se srušiti svakog trenutka. On me nije ni udostojio pogleda već mi je samo rekao: „Ako nećeš da radiš, daj otkaz, pun je grad ljudi koji su bez posla“ – tvrdi Nebojša.

Kako kaže, već sutradan umor je uzeo danak. Došao je na posao u četiri sata ujutru, ali mu je već oko sedam pozlilo i javio se lekaru koji mu je otvorio bolovanje. To je, kako kaže, njegovog poslodavca dodatno razljutilo.

Otkaz zbog bolovanja

– Bio je ljut i besan, a onda je u večernjim satima došao kod mene kući i priznao da su mi zakinuli zaradu i obećao da će mi sve isplatiti ako prekinem bolovanje. Bio sam očajan, možda me neko neće razumeti, ali svaki dinar mi je potreban da nahranim decu – objašnjava Nebojša. (Прес)