Српска дијаспора годишње у отаџбину шаље приближно пет милијарди долара, што чини равно 14 одсто бруто друштвеног производа, док појединачни корисници помоћи земљака на раду у иностранству месечно добијају просечно 425 евра помоћи.
Познато је да Србија има бројно расејање, као и да се из иностранства деценијама помажу рођаци и пријатељи у Србији,… али мера у којој се држава ослонила на дијаспору превазилази сваку економску логику.
Дакле, наши радници у иностранству штеде да би слали новац у Србију. С друге стране, влади у Србији штедња на памет не пада. Оснивају се и државна предузећа и агенције, проширују возни паркови и трошкови за репрезентацију, у земљи која има сталне минусе у државној каси исплаћују се баснословни бонуси директорима јавних фирми.
Имамо парадоксалну ситуацију да нам је код првог ударца кризе пре три године динар пао 20 одсто, да нам је друштвени производ пао више од шест процената, да смо изгубили 2,5 милијарди евра девизних резерви на одбрану динара, а да ниједном службенику на државној плати примања нису смањена.
За професора економије Филозофског факултета у Београду Миодрага Зеца кључно питање је да ли Србија има квалитетан политички производ – правну државу.
– Морамо покренути питање да ли можемо да направимо две ствари. Да ли можемо да имамо политички производ, односно правну државу, и можемо ли да имамо робу за извоз.
Ми сада немамо ни једно ни друго. Политички мотор не производи правну државу, економски мотор не производи конкурентну робу – каже Зец.
ВЕСТИПрикажи више
Категорије:ДЕШАВА СЕ...
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…