НАТО окупатори ликују пред српском кућом у пламену...

Ситуација у којој се налазимо сада превазилази могућности акција локалних Срба, без обзира на највећу жељу и снагу. У фази смо када Србија, у овом случају Председник Републике мора хитно да реагује. Само су два начина:

1. Да и даље одбија ангажовање српске армије, али да се сви напори преусмере на евентуалну промену курса политике НАТО чланица које признају независност Косова и Метохије и да КФОР одустане од подршке Приштини. У том случају се евентуално може играти на нејединство и отпор појединих европских центара према одобравању једностраних акција из Приштине (парадоксално, то се могло видети у ћутању ЕУЛЕКСА, који се све време држао по страни управо због изостанка подршке из Брисела). Овај сценарио је врло неизвестан, и за сада не даје резултате.

2. Да подвуче црвену линију, и јасно упозори акцијом српске армије. Уколико би КФОР наставио са опасном акцијом подршке Приштини, то би дефинитивно значило исељавање становништва (од начина извођења акција и понашања лидера Срба, зависиће и дужина времена у ком чемо се селити), и уколико би Председник Републике у том случају донео једину исправну одлуку о ангажовању војске, имамо шансе. Војска би дошла до пункта, тензија у позитивном смислу би скочила међу локалним становништвом, притисак на границу би порастао.

Амерички војници не би смели у овој ситуацији са становишта Стејт Департмент никако да погину (сада када криза дрма столицу Обами, и када је Косово одавно проглашено успехом америчке политике), и војници би се евакуисали. Остатак КФОР ресурса би морали да збрињавају безбедност Срба на југу, јер ако би се њима нешто десило, то би био пораз европске политике. Србија би ојачала своју преговарачку позицију, упркос љутње и притиска који би у првим данима био на њој, али би територија и становништво било осигурано. На евентуалне нападе с југа, Срби на северу већ знају како да поступе , без подршке КФОР’а је то изводљиво, и притисак безбедносни би се померио на опасност по безбедност енклава.

Онда би КФОР и све ресурсе морао тамо да усмери. Тада наступа још јаче наша дипломатија. Ово није лака одлука, али је једина исправна. Тадић би и лично добио подршку коју нема више, и обезбедио победу на изборима. Осим подршке национално свесних Срба, Европска Унија у том случају уопште није немогућа ствар, ништа мање не би била немогућа него што је сада (сасвим сам сигуран да је и много иозвеснији пут једне земње са конкретном стратегијом и јачином).

У супротном, уколико се иселимо одавде пред тенковима, Србија може слободно да каже „Збогом“ Европској Унији за дуго, дуго времена, а Борис Тадић вероватно никада више се неће бавити политиком, док ДС ће бити збрисан са политичке агенде. Ово пишем, не да кажем шта да мислим, већ зато што сам дубоко уверен да се одлука мора донети хитно, и да постоји огромна опасност да се, можда већ следећег месеца, будемо дописивали из избегличких кампова у Србији. Ма шта ми радили на барикадама, и ма колико се Стефановић буде исцрпљивао са Билером, ситуација је до те мера опасна, да то све превазилази наше могућности да опстанемо без конретне подршке из Србије.

И ЗАТО СЕ НАДАМ ДА ЋЕ ОВО НЕКО У БЕОГРАДУ ЧИТАТИ, ОСЛОБОЂЕН ПАРТОКРАТСКОГ УМА. ШИРИТЕ ДАЉЕ ОВО ПИСМО!

Нама не треба хуманитарна помоћ, млеко, лекови и хлеб, нама треба ВОЈСКА регуларна, српска (не фрустриране квази-патриоте), која треба само да се појави на граници. Камо среће ако Председниче успете само дипломатијом да промените одлуку земаља НАТО у подршци КФОРа успостављању државне границе на Косову- Бићете мој ЧАРОБЊАК!

Од: Ћирилко Ратковић

29 јул 2011