Прошао сам кроз двориште “Ваздухопловне академије“, последњи пут. Домари су фарбали олупину авиона, довучену са отпада и фиксирану на железном стубу у положај полетања. Окренуо сам се и обухватио погледом читаву зграду. “С колико ју је воље подизао Јосиф Букавац“, помислих, “а није могао ни слутити коме ће пасти у руке“.
Ученици су седели по клупама, са фудбалског терена допирали су повици и граја.
– Професоре! – ослови ме један ученик. – Зашто нам не предајете ове године?
– Виша сила! – одговорих и пођох на капију.









Коментари читалаца…