Под појмом „купрешко ратиште“ мисли се на борбе вођене на Купрешкој висоравни и њеним ободним дијеловима, од падина Великог Виторога, Хрбљина и Малована, преко Рилића, Равног, Паклина, Вуковска, Мрачаја, Стожера, Мале и Велике Шуљаге, Купреса и Велике Плазенице, до Јаворка, Купрешке ријеке и Чучковина. У списку се налазе и сви борци који су погинули у повлачењу ВРС са Купрешке висоравни.
Поента је сачувати барем ПКБ као репродукциони центар, јер је то и данас највећа агробизнис компанија у Европи, с најуређенијим земљишним комплексима и највећом фармом крава.
*Има ли излаза за Србију?
– Наравно да има излаза из овог јада, само морамо да се окренемо себи и овој богатој земљи, уз враћање култури, с мало вере. Зар нас није Црква одржала 500 година, по чему смо то били познати осим по оно мало манастира који су остали непорушени. Шта ми да бранимо? А земље колико хоћеш, прођи сад Шумадијом, па то је милина…
„Нико не жели да у историји буде записан као издајник. Не желе то ни они који су потписали бриселски споразум и који вас позивају и принуђавају да изађете на ове изборе. Зато они желе да оперу пилатски своје руке а да сва одговорност за губитак Косова, за одвајање Косова од Србије, за стварање нове албанске независне државе на територији Србије, да то пребаце на вас и на вашу децу којој ћете оставити у наслеђе онај одговор за који се ви определите.“
Једино масован бојкот може да поремети издајничке планове ЕУ и НАТО послушника у Београду. У слободи може да се сачува све, па и радна места, у ропству нема никаквих гарантија ни за главу, а камоли посао. У шиптарско ропство Вучић по налогу Брисела гура Србе, уцењујући их радним местима. Ово је јединствени пример у историји да се полуге државне власти злоупотребљавају ради бруталног притиска и уцене на грађане да пристану да заједно са делом државне територије буду изручени непријатељу.
Можда председник Републике Србије има право да прода своје Бугојно Бошњацима, или Хрватима, или коме већ хоће, али нема право да продаје Косово и Метохију јер то није његово.
Ко се у Другом свјетском рату борио за Српство, а ко је помагао окупатору да уништи Српство? Или ко је ратовао за Српство, а ко против њега? Је ли исто издати Југославију и издати Српство? Кога је издао кнез Павле, кога краљ Петар, кога Недић, кога Броз, а кога Дража?
Планери, злочинци, саучесници, они који су етнички чистили област од Срба, паљењем и рушењем кућа, манастира, цркава, убијањем, силовањем, мучењем – познати су свима, постоји обимна документација о томе, али не постоји „политичка воља“ да злочинац одговара за злочин који је учинио.
Док кампању тзв. „Листе Српска“ локални медији на КиМ преносе коментаришући похвално како је само она та која ће очувати српске интересе, њени чланови истовремено врше терор над народом кога су малтретирали и понижавали желећи да исто наставе као што су радили претходне четири године.
Пар недеља пред шиптарске изборе заказане за 11. јун, Александар Вучић је – кроз уста Александра Вулина – уценио Србе са Косова и Метохије да морају да се повинују политици Београда, а он ће наставити да им исплаћује зарађене плате.
Већ је то довољно да се постави питање: какви се даљи политички – или неки други – потреси планирају на осовини Београд-Брисел-НАТО-Вашингтон, када видимо да Вучић уцењује Србе са севера баш на тај отворен начин, без ранијих покушаја да уцену замаскира.
На сајту Руског државног система за правне информације саопштено је да је Николић награђен за велики лични допринос и учвршћивање стратешког партнерства и пријатељских веза Руске Федерације и Србије.
Устав свакако не можемо мењати јер то захтева ЕУ кроз поглавља која нису ништа друго, него доказ да је наше српско право окупирала страна правна норма. Преписују и преводе стране законе непознате нашој правној традицији, а сада исто чине и са питањем Устава.
Двери су у овом тренутку категорички против уставних промена.
Причу на коју ретко ко може да остане имун – о професионалном војнику Борку Ранђеловићу (44) са Карабурме, који је бранио државу у ратовима у Босни, Хрватској и на Косову, где је рањаван четири пута, да би напослетку остао и без десне ноге – поделио је на друштвеним мрежама његов пријатељ Марјан.
Милица, босонога девојчица са села подно Опленца, дошла је преко Велике Мораве, па потом Саве све до Дунава и Земуна и Пољопривредног факултета да се ишколује са оно мало муке што су јој родитељи тешко зарадили и с чим су је послали у свет да им буде на част и понос, да их не обрука, не напусти, него да се врати и њима и свом селу.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…