Када нам објашњавају да је пошаст неуроразвојних поремећаја постојала одувек, али да аутизам „нисмо препознавали“, па чак и до бизарних тврдњи да су људи „крили аутистичну децу због срамоте“, никако да нам објасне где су сви ти људи од седамдесет, осамдесет, педесет и шездесет година који имају аутизам (да не питамо да ли их можда њихови стогодишњи родитељи још увек „крију“), где су њихови доктори који их лече и болнице у којима се лече?