Из социјалистичког периода баштинимо праксу првомајских уранака које карактерише бескрајно конзумирање хране и пића, као феномен лишен сваког садржаја и смисла, чиме је дан посвећен највећој борби радничких права изгубио своју сврху. Уместо да користимо тај датум за јачање положаја радника, ми га празнујемо као какав уобичајени државни празник.