Са моста је допирала грмљавина метроа, дворцем су ходале сени старих великаша, Дунав се љуљушкао у ритму Штраусове музичке поеме, а на обали је седело двоје Срба којима је Беч намигивао титрајима светла са Каленберга, тамо где су се у давно време збијале трупе Јана Собјеског. Упркос свим неспоразумима, и личним и историјским, тиме као да нам је стављао до знања да смо се донекле ипак разумели. И ми њега и он нас.