4. август 1995 – 4. август 2018. ЗАКОНОМЕРНОСТИ КОЈЕ СУ ИЗАЗВАЛЕ НЕЗАБЕЛЕЖЕНО У ЉУДСКОЈ ИСТОРИЈИ ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ У ОПЕРАЦИЈИ «ОЛУЈА» Мајка председника Републике Србије је и овога пута саставила сину […]
За тих неколико дана аугуста 1995. године убијено је и нестало око 2.500 Срба, а процењује се да је најмање 250.000 Срба у колонама кренуло ка матици, желећи да избегну покољ од хрватске војске.
Комшије вичу на мене да крећем и ја. Узимам Бокија, стављам га на задње седиште аута заједно са његовим „великим“ медом, и крећемо. Не знамо где. У колима испред наших се налази моја сестра Жељка са својом ћеркицом Дином. „Крећите, крећите…“ чују се повици, терају нас.
Председница Хрватске, Колинда Грабар Китаровић одликоваће 5. августа у Книну, у склопу државне прославе Дана победе и домовинске захвалности, хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача.
После ових првих убистава, долази до првог, добро испланираног масовног убијања Срба, познатог као „Видовдански покољ“. Други масовни покољ који је кренуо почетком августа назива се „Илинданским“.
Србија није Нови Зеланд нити Португалија већ је земља која се као што смо видели 2015. и даље налази у центру свих кључних дешавања, на размеђи цивилизација и сукоба великих сила, у окружењу које јој традиционално нимало није наклоњено. Странци поново покрећу иницијативе да мобилишу и против нас уједине наше комшије.
За викенд је, на граничном прелазу Каракај, код Зворника, између Србије и БиХ, ухапшен држављанин Србије, Ђ. Р. (62) и то на основу Интерполове потернице коју је расписала Хрватска. Уколико буде и изручен то ће бити „јубиларно“ 60. изручење Срба на основу оптужнице за ратни злочин.
Тужилаштво БиХ потврдило је да су на подручју Унско-санског кантона и неких градова ухапшени некадашњи командант Петог корпуса такозване Армије БиХ Атиф Дудаковић и још 11 припадника тог корпуса, осумњичени за ратне злочине током 1994. и 1995. године, те да се врше претреси на 17 локација.
Крик убијаног, силованог и пљачканог народа морао се ипак чути, иако је режим покушавао да му својом прљавом руком зачепи уста, допуштајући само пригушени лелек, претварајући тај очајнички грцај у изопачени и понекад неразумљиви шапат.
И поред налога, да се злочини геноцида из Другог светског рата не смеју подржавати, Хрватску нико не зове на одговорност за учињени злочин геноцида над Србима од 1990. до 1995, при чему би она била обавезна да уклони последице тог злочина геноцида – да оконча окупацију Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), врати одузету имовину Србима и да им омогући сва људска права, каква уживају и други народи на Планети.
Директор Докуменатационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац рекао је да Хрватска наставља игру у вези са исплатом нематеријалне штете породицама српских жртава.
Сетимо се Јована Радуловића (1951-2018) сада, и помолимо се, и сетимо се „Голубњаче“ и прочитајмо је. Јер у њој нећемо наћи никакву мржњу.
Дакле, тај Јелачић свакако није никакво круцијално питање хрватског идентитета у српском Срему, али мали ГАБРИЈЕЛ јесте круцијално питање српског идентитета у Хрватској, и ту сурову истину тако јасно сагледану, не могу да заједнички анулирају ни Брисел, ни Загреб, ни Београд, а понајмање могу каубојски гоничи који сада разуларено крстаре Балканом!
Ако су се Јевреји 2.000 година поздрављали са „Догодине у Јерусалиму“ и преносили ту свест на своја поколења, зашто је нама Србима тешко да се поздрављамо са „Догодине у Мостару“, или „Догодине у Сарајеву“, или „Догодине у Бихаћу“?
ИЗ ПРИНЦИПА!
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…