Војна неутралност Србији налаже да се коначно успостави у најмању руку еквидистанца између NATO-а и ОДКБ-а. Ако са једном страном постоји „партнерство за мир“, било би неопходно успоставити симетрично „партнерство“ и на другој страни. […]
После необјашњеног и безпрецендентног тродневног одлагања, пресуда – како се генерал Ратко Мадић у судници беспрекорно тачно изразио – „НАТО комисије“ најзад је постављена на интернет презентацију Хашког трибунала. Пресуде се редовно постављају истог или већ следећег дана по изрицању. Зашто је ова пресуда била изузетак?
„Поновно активирање Рајсове једино може да значи то да ће прво уследити озбиљни притисци на Србију да призна независност Косова, а затим ће се вероватно ангажовати на сређивању стања у БиХ по америчком укусу“…
Ево ти свећа, анђеле, гори пламеном праведника! Мирно, без трептаја а брије преко Малог Зејтилника, можда баш као тог јутра, звончице, кад су те звери…
Дакле, памет у главу и Христа у срце. Нема никакве потребе да журимо у трулеж Европе који за себе тврди да је прва и последња Европа. Једну Европску Унију смо имали – звала се Социјалистичка Федеративна Република Југославија, била је интегрисана више но што ће бриселска творевина икад бити, имала је и свој културни и привредни простор, и комунизам и екуменизам – и распала се, у крви и ужасу. А зашто? Зато што је, по Светом Николају Жичком, била „пркос Богу и Светоме Сави“. Хоћемо ли, журећи у Европу без Христа, а са „намесником Христовим“ у Риму, опет да пркосимо Богу и Светом Сави? Ако хоћемо, онда је наш нестанак неминован. И нико, па ни Бог, Који нам је дао слободу да бирамо, неће моћи да нам помогне и спасе нас од нас самих.
Морамо српски језик и ћирилицу бранити на свим нивоима. А да бисмо је бранили на свим нивоима, ми прво морамо ћирилицу да осећамо као нашу духовну вертикалу, као нашу историју, као нашу прошлост, као нашу традицију.
Мени је поразно кад ме неки студенти питају да ли морају да пишу ћирилицом. Поразно ми је ако они ћирилицу не осећају као своју историју, а још је горе ако не знају историју српског језика, а то значи – историју српског народа.
Кутлешићево „самопрепоручивање“ властима (кроз предлагање жртвовања својих 100.000 сународника, 15 % територије и културне баштине коју UNESCO штити) није остало незапажено од стране „једног од најбољих студената“ Правног факултета свих времена, како је егзалтирано и полтронски назвао декан Аврамовић 2015. године садашњег председника Србије Вучића
Хвала цркво! Кад видите сломљене, тужне и уплакане, нагазите их још мало, чисто јер им није доста њихове муке. Нигде благости, нигде мира!
Замислите да сам тог дана дошла да тражим духовног оца за себе?! Да сам заиста у великом проблему и да желим само мало утехе и да ми неко каже да ће све бити у реду. Да ли би ме питао колико пара имам као прави приватни психијатар и одредио тарифу?!
Ваља нам стога да поново разбистримо приказе и помрачине пред својим духовним видом, и да допустимо Косовском архетипу да изнова прогледа из нас, и са нама. Деси ли се то, непогрјешиво ћемо знати шта да радимо на Косову и Метохији, те са Косовом и Метохијом, Србијом и са собом.
Шума која се „по закону“ сече на Копаонику, Голији, Мокрој Гори, Мојстирко-драшким планинама, Гочу и другим деловима Србије углавном се продаје на тендеру и у великим количинама. Обично је купују стругаре и појединци блиски властима или руководству Србијашума који имају добре везе, али и новца да авансирају сечу и по неколико хиљада кубика….
У организацији Представништва Републике Српске у Аустрији, Заједнице српских клубова у Бечу и одбора СПКД Просвјета у Аустрији о стереотипима према словенским народима говорили су историчари др Ханес Хофбауер и др Дарио Видојковић.
Док кинески водитељи најављују прилог, износе драматичне податке – сваке године у Србији око 33.000 људи оболи од канцера, да 22.000 обољелих годишње изгуби битку са овом опаком болешћу, као и да сваког дана у Србији једно дијете добије овакву дијагнозу. Огроман кинески аудиторијум могао је да сазна да се малигне болести код нас јављају у све ранијем узрасту и да много краће трају, да преко 80 одсто њих завршава – смрћу.
У пуној свечаној сали градске куће одржан је час историје у којем су преживели Хероји са Кошара причали своје приче из ратног времена. Толико емоција и суза, и правог достојанства србског војника, проткано са песмом и деловима романа ЗОВ КАРАУЛЕ сигурно ће остати дуго у сећању свих присутних.
Српски народ данас нашао се на позицији непријатеља сопствене владе и носиоца власти. На својој страни нема ни образовање, ни културу, ни медије и све је јасније да ни полиција ни војска нису више његови заштитници већ строго контролисана институција у рукама властодржаца који га путем разних видова репресије уводе у стање окупације
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…