То једино може и сме бити место где ће представници српске државе обавестити житеље Гораждевца, Србе са КиМ и све нас, шта су конкретно учинили да овај конкретан злочин буде расветљен? Имају за то много начина, тајне и јавне службе, дипломатске канале, државни притисак на међународне институције, сараднике у „косовској влади“…
При ближем разматрању норми како МТБЈ, тако и МРМКТ, очигледно је да ни једна норма није нарушена: ни материјална, ни процесна! То јест, тврдња тужилаштва је фалсификат. Тужилаштво је незадовољно пресудом и просто је „прогласило“ кршење права!
„Колико анимозитета имају према Србима гдје управо ових дана снимају серију о Алији Изетбеговићу у Тарчину, тамо гдје је он лично наредио да се отвори логор за Србе. Ово је фашистички потез од самог режисера, а поготово људи који то дозовљавају”, истакао је Бранислав Дукић, предсједник Савеза логораша Републике Српске.
Два милиона православних се поклонило овом часном ребру са нечасним поводом. А боље је то протумачити овако, два милиона је насјело на обману вођену од самих пастира.
Поклонили су своје најчистије емоције једном планираном пројекту који за циљ има привођење православних пред олтар Рима.
“Ми као врста имамо могућност да наставимо да развијамо своја тела и мозак на здравој узлазној путањи, или можемо да пратимо западни пример последњих деценија и намерно отрујемо наш народ генетски модификованом храном, фармацеутским производима, вакцинацијама и брзом храном која би требала бити класификована као опасна дрога која ствара зависност.“
“Морамо се борити против овога. Физички и интелектуално онеспособљено становништво није у нашем интересу.“
Јунаштво те јединице било је изузетно, њена пешадија је са српском коњицом ослободила Битољ. Сви савезнички команданти су им се дивили, одавали им признања и дословно се отимали око тога у чији ће контингент ући. Руска команда је одлучила да буде у саставу Прве армије коју је водио војвода Живојин Мишић
Вакцинални сведоци из немачког дневног таблоида, на себи својствен простачки и примитиван начин, настављају хајку против основних грађанских слобода и физичког и психичког интегритета грађана, промовишући присилну вакцинацију.
Ове године су наступили следећи позвани гости: Svätoslav Hamaliar (Република Словачка), Mgr. Ratko Sudecký (Република Хрватска), Peter Hoffmann (Република Словачка), Patrik Mago (Република Словачка), Ing. Mojmír Mišun (Република Чешка), Blanka Růžičková (Република Чешка), Miloš Zverina (Република Словачка), Dr. Emil Páleš (Република Словачка), Radovan Masár ( Република Чешка), Mgr. Art. Tibor Eliot Rostas (Република Словачка).
Пише: мр арх Марин Рајковић, истакнути члан УЛУПУДС-а, добитник награде за животно дело за укупан опус и допринос развоју архитектуре, примењене уметности и дизајна
Гост емисије „Интервју“ био је примаријус др сци. медицине Тодор Јовановић, широј јавности познат као лекар и проналазач препарата TODOXIN®. Посветио је свој дугогодишњи научноистраживачки рад имунологији и вирусологији и дао велики допринос разумевању многих метаболичких и имунолошких процеса у људском оранизму.
Дакле, грађанин и политичар Србије, који учествује у Вучићевом “унутрашњем дијалогу”, који је и скупштински посланик, сматра да територијални интегритет Србије може да се угрожава, и да он треба да учествује у томе, али брине за интегритет БиХ. Да ли је то нормално? Да ли је нормално да судбину српског Косова решавају Бошњаци?!
„У последњих неколико година, имамо много тога започетог и учињеног. То се односи и на војно-техничку сарадњу, као и нашу помоћ у залихама оружја и војне опреме. То се односи, наравно, и на војну сарадњу, заједничке вежбе, размену делегација, не само на нивоу високе команде, него и на секундарном нивоу и нижем нивоу“, нагласио је министар Шојгу.
Писмо Аустријском фелдвебелу Мирославу Крлежи, из 1954. године, чекало је 58 година да буде објављено (до 2012. прим.приређ.), као и дивна слика писца који је био краљев официр, једно време и на служби у Краљевој гарди у Дворцу на Дедињу.
Пишчев унук, Душан Бабац, га је „Печату“ доставио, с напоменом:
„Ових дана је мој отац сређивао документацију свога оца, наишао је на ово писмо упућено Крлежи. Писмо никада није објављено, што је и разумљиво, с обзиром на време када је настало“.
Уз све речено, пажљивом читаоцу неће промаћи колико нас је волела Ребека Вест, можда више него ми себе. Била је опчињена нама. Србија је била њен изгубљени рај. У вртлогу данашњих превирања и многих предрасуда према Србима и Србији, ова књига дође и као мала утеха и заклон.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…