Његово царство обухватало је централну и јужну Србију, целу Македонију и Албанију, без Драча, део Босне и Херцеговине, део Грчке до Тесалије, Црну Гору, и раме уз раме стајало са тадашњим царствима на Истоку и Западу.
Његово царство обухватало је централну и јужну Србију, целу Македонију и Албанију, без Драча, део Босне и Херцеговине, део Грчке до Тесалије, Црну Гору, и раме уз раме стајало са тадашњим царствима на Истоку и Западу.
Он пјева о оној пркосној Србији, која није за загуб, Србији орадошћеној латици, Србији вјечној. Читаво дјело је слито у то сазвучје, у пјесничку химну Србији, пјесничког редова из најотменијег и најнепопустљивијег србског пука, из гружанског веза.
Чувени дечији песник, прозни и драмски писац Добрица Ерић, преминуо је данас у својој 83-ој години, потврдила је агенцијама вест његова породица, после дуге и тешке болести.
Два Србина су била судбоносна за живот Александра Сергејевича Пушкина. Један је био гроф Сава Владисавић Рагузински, а други, Михаило Милорадовић.
Будимо поносни што смо имали оваквог човека међу нама. Бог нас је неколико пута обдарио светлошћу. Засијала је и када се родио Николај Велимировић. Оставио је за собом траг који светли заувек.
Прича о Светом Сави настала је из његовог пепелишта, а ми би без те приче били још неизговорљиви, недописани, распарани. Из те ватре горења, он је постао САВОЈАВЉАЊЕ и наше НАДОЈАВЉАЊЕ. На ЛОМАЧНИКУ још једне осветне смрти остави србском памћењу да тај жар ИСТИНОЈАВЉАЊА згрће рукама, да би своју студеност и слабоће вјечно усијао. Прича о Светом Сави је непрестано побјеђивање смрти, одлажење од себе ка Оном Вјечном свих нас, изнад нас. И свака од тих побједа је још тежа, још већа, још узвишенија.
Све ово горе писано о законима Новог Брда, сигурно утврдивши господство ми да је пре мене било и за пређашње свете господе и краљева српских, као и за живота господства ми и родитеља ми светога кнеза Лазара, благоволе господство ми тако обновити и потврдити да остане тврдо и непоколебљиво све дане живота мојега и непромењено од мојега господства, по заповести Божијој; молим да кога год произволи Бог за наследника поставити после нас престолу господства мојега, непромењен остави мој златопечатник овај, као што и ја не промених, но и потврдих све записе и заповести свих пре мене бивших царева и господе; овога ради потврдих ова писанија овим господства ми златопечатником за утврђење. У лето 6920. (1412.) индикта 13. месеца јануара, 29.
Тај ВУК из Колашинских врлети живописног села Липова, који је у себи носио ћуд својих слободољубивих и храбрих предака Илије Тадишиног, није се дао духом везати сатанским комунизмом, јер је свикао слободно пјевати, те напушта своје „Орловско гнијездо“, одакле су многи најбољи одлетели и одлази у „слободни“ свет. Тај ВУК, војвода од стиха, писане речи и кичице, током свога живота у туђини није променио ни длаку ни ћуд. Певао је о Видовдану, сликао Косово, лепоту и врлину, муку и истину. Сва његова узвишена чула, пре свега оно духовно, била су окренута земљи својих предака, но он никако није остао заробљен само у оквиру националног, већ је у себи носио и у себе сабирао све најлепше икада створено, било људско, било Божанско.
Ономад саранише једну бабу. По швапском попу видех да је или католичка или протестантска. Која је то баба, не знам; рекоше да је мати Франасовића. На њеној пратњи били су ваљда сви генерали, много официра и мора бити сви министри. И сви је испратише до гроба. Јуче, на пратњи једног јунака српског, каквих је мало, не беше ни једног генерала и само неколико официра. Можда су ишли до цркве; али су бабу пратили до гроба. А где су беседе на гробу? А где је пример војсци и официрима…
На српској научној јавности остаје да стваралачко и научно дело Милене Лапчевић подробније проучи и истражи, оцени и одреди јој заслужено место у историји српске етнолошке мисли.
Прије 145 година, у Требињу је 17. фебруарa 1874. рођен Јован Дучић, писац и дипломата, најзначајнији пјесник српског модернизма и најзначајнији лиричар златног доба српске књижевности.
Национализам треба да је и по суштини и по облику чиста, висока култура. – Ово су речи Исидоре Секулић, генијалног књижевника и прве даме која бела члан Српске академије наука и уметности.
Композиције Биничког не свирају нити певају чак ни ђаци школа које је он основао, у које је доносио столице из своје куће како би деца могла седну и да прате наставу!
Још један геније који је запостављен зато што је био Србин и истицао лепоту свога народа у својим делима. Још један прегалац који је заслужан за стварање институција у Србији, подизање културе на виши ниво коме се не придаје пажња ни значај.
Руски научник Дмитриј Крук уверен да је дошло време за потпуно нову физику. Само за открића нашег генија из 19. века 10 научника окитило се највећим признањем
Коментари читалаца…