Оригинал Дејтонског споразума на енглеском језику, који је прије неколико дана пронађен у кући Жељка Кунтоша на Палама, биће након завршетка судског процеса уступљен Народној скуштини Републике Српске, гдје ће бити строго чуван, пишу данашње „Вечерње новости“.
Др Петер Прискил дугогодишњи је независни издавач.
Отуда је за хвалу чињеница да је недавно објавио књигу „Мирис људског меса“, једног од ретких преживелих мучилиште Јасеновца, Цакидака Браце Данона. Запрепашћује податак да је ово тек трећа књига на немачком која се бави овим концлогором. То је и био повод за разговор са овим угледним немачким интелектуалцем.
„Тада никоме није дат у руке Дејтонски споразум. У име српске стране из Републике Српске у Паризу га је потписао господин (Никола) Кољевић. Ја никада нисам видео оригинални Дејтонски споразум који је он евентуално донео. Имао сам утисак, боље речено сигуран сам био, да га Никола никада није донео из Париза. Претпоставио сам да је, тада када је потписан Дејтонски споразум, администрација која је сервисирала целу ту активност, представници међународне заједнице, све покупила и однела негде и да је то накнадно требало доставити”, рекао је Крајишник.
Запад спроводи пакет мера над читавим српским народом паралелно са вођењем Бриселског дијалога а у циљу промене свести и прихватања губитка Косова и Метохије какав би био немогућ да није оних који ће у његово име ставити потпис на то.
Последица тог потписа је и давање заклетве српских судија самозваној и непризнатој албанској парадржави држави Косово.
И узалуд сам очекивала дефиле, полагање цвећа, достојанствено одавање почасти погинулим борцима, али и жртвама које је окупатор иза себе оставио, дан је протекао као да се баш ништа значајно није догодило.
Срамно. Ћутање званичника, тајац медија заједно резултирају тишином која завија, звони и вришти отприлике као сирене пролећа ’99.
Управо у овом ширем контексту забрињавајућег тренда да се умањују, ако не и потпуно игноришу злочини против човечности које су починили домаћи нацистички колаборационисти, како појединци тако и покрети, током година холокауста, сукоб хрватске јеврејске заједнице са хрватским властима добија посебан значај, констатује Розензафт. Он оцењује да прерушавање усташа у националне хероје и узоре има алармантне конотације у земљи и региону у којима су национална мржња и сукоби имали катастрофалне последице, не само током Другог светског рата већ и током ратова 90-их на Балкану.
Инспектори Управе за организовани и тешки криминалитет МУП-а Републике Српске ухапсили су Жељка Кунтоша након што су у претресу његове куће на Палама пронашли оригиналну верзију Дејтонског мировног споразума на енглеском језику.
Када је Црвена армија ушла у Београд 1944, војници СМЕРШ-а, обавештајне службе III украјинског фронта, пронашли су, ексхумирали и пренели посмртне остатке Мустафе Голубића у Москву. Сахрањен је уз све војне почасти.
Седамнаеста, 317. и 37. муслиманска бригада добиле су задатак да нападну Велики и Мали Сивер, висове изнад Вуковска, те да запосједну Огледала, док су снаге у рејону Кукавичког језера требале да осигурају достигнуте положаје и спреме се за напредовање према граду.
Наша дневна заповест свела се на једно: по сваку цену бранити садашње положаје.
Они који воде ствар у правцу потписивања тог споразума, заборављају да одвајање Косова од Србије није резултат унутрашњег развоја нације и да се спроводио по спољашњем сценарију. Он је антиисторијски и антинационални. Управо зато изнуђено зближавање Београда са Приштином народ доживљава без ентузијазма.
Мудро би било не само објавити, већ и убацити и у школске уџбенике, па би ученици схватили да је историја један вртоглави калеидоскоп који у свом кружном кретању загребе најчешће на различитим, а понекад и на истом месту и да се само околности везане за епоху мењају, док су сами догађаји толико налик један другом испод површине, да се њихов развој и правац лако могу предвидети.
Аустријанац Вилхелм Куес, аутор књиге „Дианина листа“, романсиране биографије Аустријанке Диане Будисављевић, која је из усташких логора у Павелићевој НДХ спасила више од 10.000 српске деце, тешко прихвата да је тако велико, херојско дело његове земљакиње, удате за Србина Јулија Будисављевића, остало готово непознато свету, Дианиној домовини, Хрватској, па чак и њему.
И на крају, као закључак, за Прву међународну конференцију предлажем следећи закључак: На бази анализе докумената командовања у Војном архиву извршити реконструкцију операцијских борбених дејстава Војске Краљевине Југослaвије у Другом светском рату 1941-45. године.
“Дакле, усташе какве су такве су, наше су и ми их не дамо вријеђати, јер кад они сами кажу за себе и поносе се да су фашисти онда не допуштамо никоме да им након 75 година то одузима и доводи у питање. И зато мирно спавајте усташе и не берите бригу“, наставио је Матић.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…