Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ позиву Алексанадра Вучића за унутарсрпски дијалог се неће одазвати. Неће, из разлога јер Народни покрет „Отаџбина“ добро зна да је председник Србије већ одлучио да КиМ више није Србија и не жели да буде политички декор у косовској издаји.
Ја бих да се са Вама нешто нагодим. Прођите београдским Теразијама када је на њима највећа множина народа, па упитајте тај врли свијет да ли знају гдје је село Јадовно и шта је засновано надомак њега у буковим шумама Велебита 1941. године? Ако пронађете њих троје који знају јасан одговор, даћу Вам шта пожелите!
У јесен 1986. Покрајински секретаријат за здравље и социјалну политику САП Косова организовано је приступио УНИШТАВАЊУ огромног архива у вези са прихватањем и тзв. „интеграцијом“ емиграната из НСР Албаније. (!) Поједине делове овог архива сачували су од претварања у „секундарне сировине“ и пепео неки од оних људи чији су се потписи, непуне две године касније, нашли на Петицији 50.509 Срба и Црногораца с Косова која је достављена Скупштинама Србије и СФРЈ (о зулумима, прогонима, убиствима и сл. које су над њима чинили Албанци).
Срби који живе на КиМ не сматрају себе никаквом заједницом већ припадницима већинског српског народа који тренутно живи под окупацијом. А што се тиче Вучићеве политике и односа према КиМ, он се ни у чему не разликује од политика предходних Влада од 5. октобра на овамо, јер је све њих Запад уствари и довео да помажу у стварању некакве нове државе у јужној српској покрајини.
На Видовдан 28. јуна у препуној сали јагодинске гимназије одржана је трибина „Косовски завет“ на којој је говорио један од најбољих српских историчара средње генерације проф. др Милош Ковић. Трибину је организовала СПЦ општина јагодинска и Српска омладинска културна организација „СОКО“.
Шта би се десило, да су улоге биле замењене, да су србски мотористи напали муслимана? Може се само замислити каква би се страшна медијска хајка створила, а овако када је Србин жртва то се не сме ни поменути. Просто је невероватно, да нико није био заинтересован да објави вест о наведеном инциденту, што потврђује колико нам је заиста стало да истина о Србима угледа светлост дана. Једно је сигурно, некажњено безакоње рађа још веће безакоње, при чему су Срби препуштени на милост и немилост муслиманским хордама зла.
Ето, моје сећање није више само моје. Поделио сам га са Вама, пре свега што су сведочење потпуковника Летиерија, и изводи из дневника Ђанлуке Данизеа, пробудили у мени мисао да би свакако требало проверити колико сличних случајева “падања” пројектила у изворе питке воде је било у Србији?! И то не скривати од јавности.
Напредњаци говоре да желе да сарађују са Русијом, и спомињу векове братске љубави а прећуткују оно што стално спомињу Двери, а то је референдум о уласку Србије у НАТО. Они то не смеју јер знају да је већина Срба против уласка Србије у НАТО.
Велеиздаја, како и наш српски Устав каже, није никаква „храброст да се нешто каже“ већ криминални чин за који је запрећена најстрожа могућа казна која би Вама морала да буде изречена. Као и свима онима који су учествовали у прљавој игри велеиздаје Србије. Чак шта више Устав налаже свим службама безбедности да одмах будете заустављени у томе и да будете приведени правди. Они који то данас одбијају да учине на списку су за процесуирање због издаје одмах иза Вас.
Дечји логори, логори смрти за српску децу у Независној Држави Хрватској јесу најмонструознија места за уништавање младости и будућности једног народа. И сви концентрациони логори у НДХ. Они ни по чему не заостају по ужасима које је јеврејски народ претрпео у нацистичкој Немачкој широм Европе у току Другог светског рата. Холокауст је страшна реч од којег сваког Србина подиђе језа! Ми, Срби смо то увек и одувек разумели, јер знамо кроз векове шта је геноцид и онда, када се цео свет уроти против вас. То се српском народу десило и 1999, у новијој, глобалистичкој историји.
Министарка правде Нела Кубуровић изјавила је (12.7.2017) да Устав Србије треба мењати, те подсетила да се наша земља на то обавезала отварањем поглавља 23 у процесу прикључења Европској унији. Тим поглављем, прецизирала је, предвиђено је да се Устав мења у области правосуђа на начин који би искључио утицај власти на судство у погледу састава Вишег савета судства и ДВТ.
Изгледа да је сцена за геноцид била постављена прије него што је рат и почео. Када је послије рата установљено да је број жртава неупоредиво мањи и реципрочан, Хаг је нашао рјешење у промијени дефиниције геноцида и додао категорију „удружени злочиначки подухват“ која је ранија коришћена једино у суђењу мафији. На основу погрешних премиса било је могуће извести конклузију да је сваки Србин геноцидан. Било је довољно и да се само у једном случају пресуди геноцид, па да исту квалификацију преузме и Међународни суд правде и да за геноцид буде оптужена држава Србија.
Ако су претходна разматрања утемељена, у вези са пресудама МКТБЈ за Сребреницу то носи бар следеће импликације. Ретроспективно, тимови одбране свих оптуженика правоснажно осуђених за геноцид или у очекивању такве правоснажне пресуде (предмет Караџић) без одлагања треба да захтевају ревизију стандарда доказивања по тачки која се односи на геноцид, у складу са применом строжијег и прикладнијег критеријума, који је артикулисао МСП. Проспективно, тим одбране Младића, коме пресуде још није изречена, мора унапред захтевати то исто.
Имали смо већ довољно искуства са „братством и јединством“ заснованом на прећуткивању истине, и знамо како се то завршило. Једноставно са лажима не може да буде помирења. А ни са онима који их свесно сеју.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…