„Откуда данас међу људима, на жалост и међу хришћанима православним, толико кукавичлука, толико дефетизма, толико малодушности, неборбености? Од маловерја нашег.“
Отац Стефан је отишао верујући да се ништа лоше не може десити, као Јагње Божије, мирно, да би нахранио ближње своје. Знамо на основу светоотачких књига да Бог благодат за мучеништво не даје свакоме, већ само најдостојнијима.
У вези са тим ја бих указао на критике и критичаре руске царске политике у две чињенице, што Срби никада не би требали да изгубе из вида.
Прво, Русија је ушла у рат са Османлијским царством. То није урађено само због борбе за мореуз, већ и у име љубави и саосећања према својој браћи. Русија је одлучно желела да се прекине са турским злочинима над православним Словенима на Балкану. Срби никада не би смели да забораве да је за ослобођење Балкана од дивљих турских хорди свој живот дало 40 000 најбољих синова Русије.
Друга чињеница коју Срби не смеју да забораве је велика жртва Св. цара Николаја. „Вероватно у целокупној историји света нема примера жртвовања без икакве користи, какво је било жртвовање Св. цара мученика Николаја“, напомиње Свети владика Николај,
Емисија ,,Инфоратници против НСП“ Гост: Милоје Стевановић Аутор и водитељ: Биљана Ђоровић Извор: Снага Народа
Централна прослава Видовдана била је, по традицији, у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву. Свечана прослава је започела у уторак, 14/27. јуна, празничним бденијем које је служио Његово Преосвештенство хорепископ хвостански и барајевски Г.Г. Наум. У поноћ истога дана најревноснији светосавци из свих крајева Србије и расејања, њих око 150 на броју, кренули су у традиционалну Видовданску литију, седму по реду.
Мошти Св. Јована Шангајског обретене су 1993. године нетрулежне, а данас почивају у храму посвећеном икони Богородице „Свих жалосних Радост“ у Сан Франциску. Од светог јелеја из кандила над његовим моштима небројено много људи је добило исцељење, а многоструко се потврдило и његово силно и брзо заступништво пред Богом свима који му се са вером и љубављу помоле.
Јасно је једно, митрополит плаче „крокодилским сузама“. По веровању Египћана крокодил плаче након што поједе човека. Такав је плач и такве су сузе и митрополита Амфилохија.
Од отворене демонстрације тих извраћеника – мени се повраћа. Повраћа господо и тачка! Можда је то због тога што у души Бог још није изгубљен.
Зато ми се чини да ће и у Србији реалан резултат свих ових иницијатива Александра Вучића, зависити од тога, да ли је Бог изгубљен у души Србиновој или није.
Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица…
О учешћу српске делегације на 150. јубиларном Конгресу Свесловенског савеза, антихришћанском походу на Нови Сад под маском уметности, интервјуу са генералом португалске армије Карлосом Мартинсом Бранком који је био једна од недостајућих карика у предмету „Сребреница“…
Док год је земаљска Србија живела за Небеску Србију, имала је благослов Божији на себи. У њој се умножавало свако добро, јер тамо где је благослов Божији умножава се свако добро.
Онда када је земаљска Србија заборављала Небеску, када је одступала од пута Небеске Србије, пропадала је и сама и у земаљском и материјалном, а што је најгоре – у духовном моралном смислу. И то се управо дешава данас са нашим јадним православним родом српским.
Шта нам је чинити у ово тешко и смутно време, време безбожја и одпадништва од вере, време атеизма и сатанизма, време лицемерства и фарисејства? Како сачувати душу своју, веру своју, државу Србију и своју Српску Православну Цркву?
Нема другог решења, браћо и сестре, него да послушамо нашег светог Саву и да се Срби врате Богу на првом месту, Његовом закону, Његовој Цркви, Његовом светом предању.
Тешко вама, екуменисти, лицемери, што се у парламентима градите заштитницима људских права, а одлучујете од Цркве оне који разобличавају безакоња ваша.
Погледајте, ако су ми овако рекли лекари из Немачке: „тог дана ти мораш умрети“… Не знам шта се догодило – и видите чудо… Али, ако би чак и умро… У сваком случају хвала и тим људима, што ми помажу да се ускоро састанем са Богом. Смрт за мене није страшна, браћо, није важно као ћу умрети – на путу, или у постељи… Није важно како ћу да умрем! Важно је, да се сретнем са Богом. И молим вас – сачувајте праву православну веру.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…