Ово је, пак, драга децо духовна, у време кризе, која нас је снашла најпотребније. Дуго и предуго смо били заокупљени самима собом. Изоловали смо се били од других, па чак и од својих укућана. Сузивши своје бриге само на себе, крунисали смо се самољубљем, постали неосетљиви за потребе ближњих, за потребе свих оних патника којих у нашем роду има много, премного. Сада сатерани у изолацију, с многобројним ограничењима сетимо се и оних на које смо дуго и често заборављали.

А ови страшљивци у мантијама не дају народу да им целива руку. Па  још набили рукавице реко би су гинеколози, а јок попови. Па турили неке маскетине да им гламо крпу мешто образа. Реко-би нису попови, но вампири, Боже ме прости. Е, саденаке су показали оно што су до сад крили: д-имају крпу мешто образа. Брезбожници и кукавиченде. Лицемери и продане душе.

Такима не треба више целивати руку, ни за живу главу, кад иг прође ова страовица, јел су е испоганили невером. Уплашили се и заборавили да е Богу све могуће. Не знаду да онај ко се у Господа узда у високом заклону стои. Но се уздају у рукавице и маске.

Будибогснама.