
Русија је прославила Дан словенске књижевности и културе. Главни гала концерт одржан је на Црвеном тргу. На једној позорници има више од 30 хорова који броје око хиљаду људи, солисте водећих оперних трупа, руски популарни пјевачи…
Русија је прославила Дан словенске књижевности и културе. Главни гала концерт одржан је на Црвеном тргу. На једној позорници има више од 30 хорова који броје око хиљаду људи, солисте водећих оперних трупа, руски популарни пјевачи…
Оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека србска господа, пишу и издају листове и књиге латиницом. Па чак су у доба комуниста и неки свештеници штампали своје билтене латиницом. Ти Срби просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља, одвојити се од ове србске писмености из прошлости, трампити боље за горе. То значи и увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија, огорчити до крви србски народ и навући проклетство од Св. Саве.
Да бисмо могли да дефинишемо шта чини српски културни простор и на које области се он протеже морали бисмо да имамо бар приближно јединствена национална мерила и усаглашеније вредносне критерије.
У галерији Установе „Култура“ данас је одржана конференција за медије поводом манифестације „Ћирилична баштина“ која се од петка до недеље одржава у Бајиној Башти.
У среду 8. маја је одржан је Округли сто на тему „Прошлост, садашњост и будућност ћирилице као дела српске баштине“. Простор Србског културног центра „Ћирилица“ Београд у Скерлићевој 12 био је попуњен до последњег места.
Право повјесно признање српским реформаторима и њиховом револуционарном резултату антицрквеног рада обзнањено је ове године говором премијерке Србије Ане Брнабић поводом прославе Дана Републике Српске. Премијерка је као историјске узоре „нашег драгоценог наслеђа“ навела имена Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, а чије су дјело касније помогли српски научници техничких наука.
– Кад год кажемо ћирилица, ми мислимо на српски језик, а кад год кажемо српски језик, подразумева се и ћирилица. Када кажемо или ћирилица или српски језик, подразумева се српски народ. Најслабија карика у овом ланцу од три елемента је српски народ, и то зато што се српски народ почиње полако одрицати идентитетских критеријума не постајући свестан тог одрицања.
Аустрославистички програм је подразумијевао спречавање поновног успостављања православне писмености на српском етничком и језичком простору, што је значило онемогућавање ослобођења Срба као културно-политички независног православног народа и успостављања српских државних установа и услова самосталног уређивања језичке и правописне политике…
Данас ћирилица умире тихо у свим српским земљама, готово без икаквог отпора, управо као последица спровођења вишедеценијског старог необјављеног државног програма латинизације Срба. Више није потребно подстицање и усмеравање тог процеса погубног по њихово духовно биће, јер су они преварени од стране своје елите да ћирилица нестаје стихијно, као да раније над њом није вршено никакво политичко и државно насиље и да хрватска латиница није унесена у српски језик политичком одлуком комуниста из 1954. г.
Пошто је прошло више од годину и по дана откад је од самог министра културе помпезно најављено да ће ћирилици бити боље, а његов предлог још није ни ушао у скупштинску процедуру, овим писањем се жели показати зашто Скупштина Србије у садашњем сазиву никада неће о томе расправљати, а вероватно ни оне будуће.
Континуитет контрадикторности је постао карактеристика српске историографије, која констатује непријатељску настројеност аустроугарске политике према српском народу и држави, војно-вјерску анексију и асимилацију, окупацију и геноцид, а истовремено велича аустроугарску југословенску језичку политику као национални препород српског правописа и језика. Све то је српски народ довело до стања поремећене културно-политичке свијести, националне неурозе и несигурности.
Иако има тек 20 година, иза Приједорчанке Милице Савић су већ четири књиге, роман и три збирке приповједака.
Невероватно је да држава не жели да реши тако битно национално питање, какво је питање језика који је код Срба срж националног и културног идентитета. Неће нас Европа натерати да уредимо ову област. Плашим се да нас управо та Европа и спречава да заштитимо свој језик и писмо.
Копитар је обављао послове цензора словенских књига, те је разумно препоставити да је као и сваки други цензор у било које друго време савршено добро знао циљеве Хабзбуршке монархије према Србима
Коментари читалаца…