На пољу Косову десила се и посветила најнебеснија битка, тог Видоваданка, давне 1389. године. И од тог дана Видовдан постаје најдаље наше небо и причест за висине, да се за то живи и гине.Тај излазак Богу на видјело, на Сретање христовјерне, србовјерне војске јесте Србинов етос и епос, јуначник, болник и трајник.
ЉУДИ НЕ ГРЕШИМО ДУШУ, ТЕШКО „МУ“ ЈЕ- ИСТЕРАЛИ ГА ИЗ ПАТРИЈАРШИЈЕ, ИЗ БРИСЕЛА, БРАТА МУ НЕМА КУЧЕ ЗА ШТА ДА УЈЕДЕ, МЕНТАЛНО ЈЕ РАСПОЛУЋЕН, А У ДРЖАВНИЧКЕ ПОСЛОВЕ СВЕ МАЊЕ ЈЕ УПУЋЕН… […]
Целог свог живота веровао сам да сам рођен у Европи и да у њој живим, све до пре десетак година када се испоставило да тек треба да уђем у њу.
Чувени дечији песник, прозни и драмски писац Добрица Ерић, преминуо је данас у својој 83-ој години, потврдила је агенцијама вест његова породица, после дуге и тешке болести.
Људски је, јер жуд за слободом једнак је дисању пјесме.
Задобилац слободе није од овог свијета.
Он је у смрти претекао себе.
И видио даље.
Прича о Светом Сави настала је из његовог пепелишта, а ми би без те приче били још неизговорљиви, недописани, распарани. Из те ватре горења, он је постао САВОЈАВЉАЊЕ и наше НАДОЈАВЉАЊЕ. На ЛОМАЧНИКУ још једне осветне смрти остави србском памћењу да тај жар ИСТИНОЈАВЉАЊА згрће рукама, да би своју студеност и слабоће вјечно усијао. Прича о Светом Сави је непрестано побјеђивање смрти, одлажење од себе ка Оном Вјечном свих нас, изнад нас. И свака од тих побједа је још тежа, још већа, још узвишенија.
Тај ВУК из Колашинских врлети живописног села Липова, који је у себи носио ћуд својих слободољубивих и храбрих предака Илије Тадишиног, није се дао духом везати сатанским комунизмом, јер је свикао слободно пјевати, те напушта своје „Орловско гнијездо“, одакле су многи најбољи одлетели и одлази у „слободни“ свет. Тај ВУК, војвода од стиха, писане речи и кичице, током свога живота у туђини није променио ни длаку ни ћуд. Певао је о Видовдану, сликао Косово, лепоту и врлину, муку и истину. Сва његова узвишена чула, пре свега оно духовно, била су окренута земљи својих предака, но он никако није остао заробљен само у оквиру националног, већ је у себи носио и у себе сабирао све најлепше икада створено, било људско, било Божанско.
Наредног петка завршава се Пети конкурс „Драганова награда“ за најбољу путописну причу и песму старијих од шездесете године. О лековитости писања и у трећем животном добу говориће Надежда Сатарић из Удружења „Amity – снага пријатељства“ и прошлогодишњи лауреат „Драганове награде“ Милоје Стевановић.
У овој епизоди:
– Преподобни новомученици Пајсије и Авакум
– Св. Нектарије Егински: О Милосрђу
– Сећање на Милицу Јаковљевић Мир-Јам
– Како су нека београдска насеља добила име
– Вредело је…
…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито […]
Призренско-тимочки дијалект (јужноморавски говор)
Једноставно, многи грађани су се „веома лако“ идентификовали са Мајком Стојанком, и њену личну борбу доживљавају као симбол колективне борбе свих потлачених грађана, који охрабрени њеним примером, ових дана постају све више „грађани непокорни“…
Данашњи тајкуни и политичари имају све као у време робовласништва. Државу су присвојили, а добри и послушни народ приватизовали. Једино старлете слободно располажу својим иметком.
Господин А живео је већ десет година у вароши М, предграђу највеће метрополе у том делу континента. Ако се то уопште може звати “животом”.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…