Преговори о Косову и Метохији, који за циљ наводно имају успостављање трајног мира, могли би да постану једини мировни преговори у историји који ће подстаћи још један рат, можда и на глобалном нивоу.
То уопште није претеривање јер иако такав сукоб можда не би уследио одмах, потписивањем споразума, у форми каква се сада наслућује пре свега у изјавама Александра Вучића, то би свакако било повлачење окидача за рат широких размера.
Више јавно тужилаштву из Београда, које је новинара Ивана Максимовића позвало на саслушање, одбило је захтев да оно буде организовано у Косовској Митровици.
„Српска листа“, отворено учествује у изградњи албанске државе на Косову и Метохији и то је позиција са које наступа. Па, чак и да заиста има подршку Срба са КиМ, а нема је, она се не би могла уважити јер би представљала подршку активностима супротним Уставу и одговарајућим законима РС о државном уређењу и због тога се не би се могла узети у обзир.
Ближи се час кад ће Вучић платити скупу цену поданичком односу према одлазећој немачкој канцеларки Ангели Меркел и оним либералистичким круговима у ЕУ и Америци који су му све до сада давали подршку за растурање српске државе и храбрили га да призна албанску државу на Косову и Метохији.
За то време „услови живота Срба“ на Косову Метохији кроје се, без сумње, прецизним и добро осмишљеним планом кроз отворену подршку микрокриминалних структура, оформљених у оквиру локалних власти у сваком српском селу. Те локалне кабадахије, кадрови „доказани“ још за време владавине Слободана Милошевића, данас су махом чланови „Српске листе“…
Упркос свим напорима које је учинио, не би ли „сопственим примером“ показао шпанском премијеру Марјану Рахоју, да признање албанске републике на Косову није ништа страшно, Вучићу је план пропао. Тај поносити и одлучни човек није хтео да дође на самит балканских земаља у Софији и да пружи руку некажњеном ратном злочинцу Хашиму Тачију. А, Вучић је и даље спреман. За дом. Албански, Хрватски, били чији, само да није српски.
Међутим, чак и када би кола ишла добрим путем и све на њима функционисало, Србија има онај клин у точку који јој ломи осовину и немоћно баца на тло. Тај клин није било какав, већ нарочит, врховни клин који у овој причи има и своје име – Александар Вучић
Питање је имају ли Албанци данас, на пету годишњицу Бриселског споразума, скоро петнаесту од мартовског погрома и двадесету од НАТО агресије, иједан адут којим би поткрепили своје сепаратистичке тежње?
Одговор је – имају. И он се зове Александар Вучић.
Још једном, кроз тешкоће и упркос тешким дипломатским и економским притисцима, Србија мора да буде виђена као пример међународној заједници кроз противљење некима од њених најмоћнијих чланова. То значи да мора да одбије да преда своју јужну покрајину бившој терористичкој организацији „ОВК“, данас прерушену у „државну власт“. Ово, чак и ако су ови „владари“ директно спонзорисани од САД и њихових европских савезника.
Да ће додела ордена Светог Саве, највишег признања које СПЦ додељује, постати синоним награде за издају Косова и Метохије, то баш нико није могао да претпостави.
…„они ти дају новац за то што тражиш кад процене да им је то од користи, и кажу ти да можеш за себе да узмеш 7%. Ако узмеш 8%, оде глава“.
„Ми имамо више од онога што бисмо нашом заслугом сада могли да стекнемо, па се ето, надам да ће истом заслугом да се ова држава и народ избаве. За неке друге, будуће генерације.“
„Влада Србије као да је све време радила како би Србе отерала одавде. Они који су највише добили од државе, отишли су међу првима, они који су најмање добили како би ту остали, најдуже су остали.
Село Старо Грацко на Косову и Метохији, познато је по томе што су терористи „ОВК“ у једном дану, 23. јула 1999., убили 14 српских жетеоца на повратку са својих њива. Масакр неко још и помене с времена на време али само село и његове житеље тек о парастосу.
ФБР НА РУССКОМ – СРБски ФБРепортер
Коментари читалаца…