О размерама учешћа оружаних снага Хрватске у агресији на БиХ најречитије говори следећи податак: у лето 1992. године офанзивна дејства на положаје ВРС изводила је 31 комплетна бригада ХВ, две самосталне пуковније, 11 самосталних бојни (батаљона), једна хеликоптерска ескадрила и једна ескадрила борбених авиона „МИГ-21“ – укупне снаге око 60.000 војника, 120 тенкова и 150 артиљеријских оруђа калибра већег од 100 милиметара.
Према процени делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Версају, ратна штета Србије износила је од 10 милијарди златних франака! Србија је у рату изгубила 62 одсто мушког радног становништва (53 одсто погинулих и 9 одсто трајних инвалида) између 18 и 55 година.
Седамнаеста, 317. и 37. муслиманска бригада добиле су задатак да нападну Велики и Мали Сивер, висове изнад Вуковска, те да запосједну Огледала, док су снаге у рејону Кукавичког језера требале да осигурају достигнуте положаје и спреме се за напредовање према граду.
Наша дневна заповест свела се на једно: по сваку цену бранити садашње положаје.
Када сам послије рата, у архиви 7. муслиманског корпуса, сазнао да су тог дана на Демировац напале 370. бригада, 308. бригада и извиђачко-диверзантски вод 37. муслиманске бригада, прво што сам помислио било је да је добро што војници под мојом командом нису знали колика је сила на нас ударила.
Живимо у друштву потпуно поремећених вредности, у којем се и најгоре убице славе као јунаци и праведници. Докле више са том шизофренијом и са тим терором шљама и полусвета над пристојним људима? Докле више са ријалитима на телевизијама са националном фреквенцијом, у којима се промовишу проституција и настраности, којима се разара српска породица, којима се праве звезде од наркомана, лопова, психопата и најобичнијих ку*ветина?
Према југу пуца поглед на планину Козјак и брда изнад Старог Нагоричана, Сопота, Црних Влајковаца, Пелинца… Срских села која су остала у Македонији. Стара Србије. Вардарска Србија.
Срби у Рељану су љути на Зорана Станковића, чувеног патолога, који је већ годинама шеф Кординационог тела владе у Београду за југ Србије. Сви су чули за њега, али нико од наших саговорника га није видео уживо.
На четрнаестом по реду Копоринском сабору, који је 15. августа одржан у порти манастира Копорин код Велике Плане, и ове године сви учесници су добили плакету која носи назив „Деспотов прстен“.
Награда је добила име по легенди о несрећној љубави Деспота Стефана Лазаревића.
У манастиру Копорин код Велике Плане данас је, по традицији, отваран сандук са моштима за које верници верују да припадају деспоту Стефану Лазаревићу, сину Кнеза Лазара.
Пише: Душан Марић — По међународном праву, геноцид је кад неко по унапријед смишљеном плану уништи одређену етничку групу, затре јој ген. Да су Младић, Караџић, српски војни команданти и политичари хтјели […]
Под појмом „купрешко ратиште“ мисли се на борбе вођене на Купрешкој висоравни и њеним ободним дијеловима, од падина Великог Виторога, Хрбљина и Малована, преко Рилића, Равног, Паклина, Вуковска, Мрачаја, Стожера, Мале и Велике Шуљаге, Купреса и Велике Плазенице, до Јаворка, Купрешке ријеке и Чучковина. У списку се налазе и сви борци који су погинули у повлачењу ВРС са Купрешке висоравни.
По чему, по којем Божијем и људском закону, убиство хиљаду муслиманских војника из Сребренице, који су пре тога ратовали, села палили и невине убијали, може да буде већи злочин него групно силовање деветогодишње српске девојчице, све док није испустила своју детињу душицу…
Под појмом „купрешко ратиште“ мисли се на борбе вођене на Купрешкој висоравни и њеним ободним дијеловима, од падина Великог Виторога, Хрбљина и Малована, преко Рилића, Равног, Паклина, Вуковска, Мрачаја, Стожера, Мале и Велике Шуљаге, Купреса и Велике Плазенице, до Јаворка, Купрешке ријеке и Чучковина. У списку се налазе и сви борци који су погинули у повлачењу ВРС са Купрешке висоравни.
Цркву Покајницу подигао је 1818. године кнез Смедеревске нахије, војсковођа и народни старешина Вујица Вулићевић, који је годину дана пре тога учествовао у мучком убиству свог кума вође Првог српског устанка Ђорђа Петровића Карађорђа. С обзиром да је црква подигнута у близини Радовањског луга, у којем је Карађорђе убијен, то је у народу протумачено као чин његовог покајања, па је храм добио име Покајница.
До 1954. године Покајница је била црква, када је добила статус манастира. Једно време, старешина цркве код Велике Плане био је Свети Тадеј.
На ово Србија нема право да ћути.
На ово ни један Србин нема право да ћути.
У овом случају ћутање је одобравање! У овом случају ћутање је злочин.
ФБР НА РУССКОМ – СРБски ФБРепортер
Коментари читалаца…